Papir je nestao sa stola u srijedu, dok je Šemsa Husremović u susjednoj sali držala sastanak. Jedan odštampani list, s njenom bilješkom pri dnu: "Neka Armin preda ponudu do petka, ostalo sredim ja." Armin je bio njen brat, a ponuda se odnosila na tender Agencije "Vrelo" za popravku mostova oko Zenice. Takav list u tuđim rukama značio je kraj dvadeset godina rada, a Šemsa je u tih dvadeset godina naučila da se ugled gradi sporo i gubi između dva sastanka.
Znala je ko ga je uzeo prije nego što je Tatjana Kovačina ušla bez kucanja, s kafom u ruci. "Čula sam da si nešto izgubila", rekla je mirno. "Zamjenica direktora bi mogla pomoći da se stvari ne raspričaju." Više nije rekla ništa. Nije ni trebalo. Sjela je na rub stola, popila kafu do kraja i otišla, a vrata je za sobom zatvorila vrlo pažljivo.
Šemsa nije mogla ništa dokazati. Zato je nazvala Tihanu Brkić, inspektoricu s kojom je išla u gimnaziju, i ispričala joj sve. Tatjana je pristala na pretres, jer je željela izgledati čista, pa je Tihana dva dana pregledala njenu kancelariju u Marijin Dvoru i stan u Alipašinoj ulici. Rastavljala je tastature, mjerila dubinu ladica, prevrtala zemlju u saksijama, odlijepila čak i podstavu torbe. Ništa. Tatjana je na kraju drugog dana ponudila Tihani čaj.
Trećeg dana Šemsa je u kancelariju pozvala Šerifa Maglajlića, tihog starca koji je u agenciji godinama vodio arhivu i otišao u penziju, ali je i dalje svaki dan dolazio na kafu. Pažljivo ju je saslušao, ne prekidajući. "Pretražili ste sve što se može sakriti", rekao je. "Šta ako se ništa nije skrivalo?"
Dok je Tatjana bila na ručku, Šerif je ušao u njenu kancelariju s Tihaninim dopuštenjem i sjeo na gostinjsku stolicu. Pet minuta je samo gledao. Na zidu iza stola visjela je pločica za obavijesti, a na njoj, među uputstvima za zaštitu na radu i rasporedom čišćenja, bio je zakačen list presavijen na tri dijela, s pohabanim rubovima. Jelovnik menze za prošlu sedmicu. "Ko u petak čuva jelovnik od prošle sedmice?" rekao je naglas, više sebi nego ikome.
Skinuo je list, okrenuo ga i prstom prešao preko uglova. Jelovnik je izašao iz štampača na poleđini drugog dokumenta: kroz papir se još vidjela tanka crta Šemsine hemijske olovke, a pri dnu, ispod supe od povrća, slova koja je poznavao godinama. Tatjana je list jednostavno provukla kroz štampač drugi put i zakačila ga tamo gdje bi ga svako pogledao, a niko ne bi pročitao.
Šemsa ga je primila bez riječi. Šerif je otišao kući na ručak, kako je rekao, jer je njegova uloga završena, a ona je dugo sjedila s listom pred sobom i brojala koliko je malo trebalo da sve propadne.
U petak popodne, prije nego što je Tatjana došla po odgovor, Šemsa je ponudu za Zenicu povukla svojim potpisom i direktoru prijavila bratov interes. Tatjana je stajala na vratima i čekala, a Šemsa je položila list na sto, s one strane na kojoj je bio jelovnik. "To je samo papir", rekla je Tatjana. "Jeste", rekla je Šemsa. "Sada jest."