Suvad Hadžiomerović se u ponedjeljak probudio s upalom grla i osjećajem da nešto nije u redu, ali nije znao šta. Trideset godina radio je u Zavodu za statistiku i nijednom nije izostao bez opravdanja. Zvao je na posao, ispričao se šapatom i legao natrag. Njegova žena Radmila donijela mu je čaj s medom i rekla da joj dovikne ako mu nešto zatreba. Tek oko podne, kad je zazvonio telefon, shvatio je šta nije u redu.
Zvao je Predrag Šečić, kolega iz susjedne kancelarije. "Suvade, jesi li to bio na Ilidži jutros?" Suvad je rekao da leži s temperaturom trideset devet. "Čudno", rekao je Predrag. "Žena iz računovodstva se kune da te vidjela na stanici s damom u crvenom kaputu. Držali ste se pod ruku." Suvad je pokušao nešto reći, ali mu je glas pukao. Predrag je dodao da on, naravno, ne vjeruje, ali da se priča već proširila na treći sprat.
Do popodneva je Suvad saznao da je viđen i u tramvaju, i kod Vijećnice, i na tezgi s burekom na Baščaršiji, uvijek s istom damom i uvijek u svom sivom kaputu. Neko ga je čak čuo kako se smije. Suvad se nikad nije glasno smijao. Radmila je stajala na vratima sobe s rukama na bokovima i gledala ga onako kako se gleda račun koji ne stoji. "Ležiš od sinoć", rekla je. "Znam. Ali zašto svi govore da te vide?" Nije imao odgovor. Pokušao je ustati, zatrpao se kašljem i vratio se pod jorgan.
U utorak se, protivno ljekarskom savjetu, obukao, vezao kravatu i otišao u Zavod. Hodnikom je prošao kao kroz špalir. Razgovori su zamirali kad bi se pojavio, pa se nastavljali čim bi zamakao. Ramiz Pozderac, šef arhive, zaustavio ga je i značajno mu stisnuo ruku. "Ja ti ništa neću reći", prošaptao je. "Samo da znaš da sam ja za tebe." Suvad je htio pitati za šta, ali Ramiz je već bio otišao.
U ured direktora ušao je ravno, što u trideset godina nije radio. "Gospodine direktore, nisam bio na Ilidži. Imam potvrdu od ljekara." Direktor ga je pogledao preko naočala. "Suvade, niko vas ne optužuje." "Svi me optužuju", rekao je Suvad. "Samo ne naglas." Direktor je uzdahnuo i rekao da on tu ništa ne može, jer protiv nečega što nije ni rečeno nema žalbe.
Te večeri Suvad je sjedio u kuhinji pred ohlađenim čajem. Radmila je prala suđe i šutjela, što je kod nje bio loš znak. Onda je rekla, ne okrećući se: "Dama u crvenom kaputu, je li bar lijepa?" Suvad je prvi put poslije dva dana osjetio da bi mogao zaplakati ili se nasmijati. Nasmijao se. Glasno. Radmila se okrenula i počela se smijati s njim, i smijali su se dok im nije pozlilo od kašlja.
U srijedu ujutro niko ga nije pogledao. U kantini su žene iz računovodstva pričale o tome da je Ramiz Pozderac kupio traktor, ili imanje, ili nešto treće, zavisno od toga ko je pričao. Predrag je Suvadu prišao s tacnom i upitao je li čuo. Suvad je rekao da nije. Sjeo je, naručio čaj i prvi put u tri dana mogao je progutati bez bola.
Dame u crvenom kaputu više nije bilo nigdje. U petak je Suvad pred Vijećnicom vidio ženu u crvenom kaputu, kako stoji sama i čeka tramvaj. Nije ga ni pogledala.