Torbe nosi mlađa sestra

Ja sam bila ta koja je nosila torbe. To se u našoj porodici ne kaže glasno, ali svi znaju: kad se nešto lomi, neko mora nositi torbe, a kod nas je to uvijek bila mlađa sestra. Te sedmice u augustu nosila sam ih od Ljubuškog do Mostara i nazad, svaki dan, autobusom koji staje kod svakog kafića. U njima su bile čiste pidžame, majčin burek, sok od nara i novine, koje brat nije čitao, nego ih je držao na krilu da ima gdje gledati kad neko uđe.

Požar je krenuo s brda iznad Vitine, u podne, kad je bura već tri dana sušila travu. Hasan je bio u dobrovoljnim vatrogascima od svoje osamnaeste. Te noći, kad je vjetar okrenuo, ostao je zadnji na liniji, da ljudi iz dva sela stignu izvesti stoku, i vatra ga je stigla po rukama i leđima. Dovezli su ga u Mostar pred zoru. Ujutro je o njemu pisao svaki portal u Hercegovini, a do podne je u bolničkom hodniku stajalo pola Ljubuškog: vatrogasci, gradonačelnik, dvije televizije i komšije koje Hasana inače ne bi pozdravile na pijaci.

Majka i ja smo došle prve. Njegova žena nije došla. Dželila je bila iz Vitine, iz kuće Pintorovića, najmlađa od šestero, i odgojena tako da je do udaje progovarala samo kad je neko nešto pita. S Hasanom je bila devet godina, imali su troje djece, a ja sam je za tih devet godina čula da se smije možda pet puta, i uvijek iza vrata. Kad je čula da u hodniku stoje kamere i pola grada, sjela je u kuhinji na stolicu i nije ustala.

Drugi dan je došao njen brat. Pintorović, kojeg su od malih nogu zvali Beg, jer je tako hodao i tako trošio, sjeo je za naš kuhinjski sto, popio kafu i rekao Dželili da žena iz njihove kuće ne trči pred kamerama po muškom odjelu bolnice da je cijela Hercegovina gleda. Neka Hasan pošalje po nju, rekao je, kad bude spreman primiti ženu kako treba. Dželila je klimnula glavom. Mislim da joj je bilo lakše. Brat joj je zabranio ono čega se ionako bojala.

Hasan je ležao u sobi s još dvojicom vatrogasaca, s rukama u zavojima do lakata. Svaki put kad bi se vrata otvorila, podigao bi glavu, a onda bi je spustio. Treći dan me pitao, ne gledajući me: "A ona?" Rekla sam da je s djecom, da je mala dobila temperaturu. To je bila istina, mala je imala temperaturu jedno popodne. Hasan je rekao "dobro" i gledao u novine koje nije mogao listati.

Te večeri, kad su posjete već bile gotove, Dželila je ipak došla. Sama, zadnjim autobusom, s kesom u kojoj je bio njegov jastuk iz kuće. Ja sam izlazila iz sobe po vodu i naletjela na nju na vratima odjela. Bila je blijeda i drhtala joj je brada. Ne znam ni danas zašto sam uradila ono što sam uradila. Možda zbog tri dana u kojima sam ja nosila torbe, a ona sjedila u kuhinji. Rekla sam joj da Hasan spava, da ga ne treba buditi i da dođe sutra, s majkom, kako je red. Uzela sam joj jastuk iz ruke. Otišla je bez riječi. Hasan nije spavao.

Ujutro mi je Hasan diktirao poruku, jer nije mogao držati telefon. Bila je kratka. Neka ga ne čeka ni u bolnici ni kod kuće, neka se vrati bratu kad joj je brat preči, a djeca ostaju s njim. Pitala sam ga je li siguran. Rekao je da je tri dana gledao u vrata i da je siguran. Stavila sam mu pod glavu jastuk iz kuće i rekla samo: "Donijela sam ti tvoj jastuk." Nisam rekla ko ga je donio. Ni to ne znam zašto.

Za deset dana stigli su papiri od advokata, a dan poslije njih Beg, crnim džipom, s dvojicom rođaka, da pokupe njene stvari. Rekao je da djeca zasad ostaju, dok se ne riješi pred sudom, i to je rekao gledajući u Hasanovu sliku na zidu, a ne u nas. Dželila je pakovala polako. Majka je plakala u kuhinji, glasno, da se čuje. Kad je sve bilo u džipu, Dželila je zamolila brata za pet minuta i otišla do djece. Stariji je imao osam godina i pravio se da ne razumije. Mlađi je razumio i sakrio se iza ormara. Mala je spavala u drvenoj kolijevci koju je Hasanu napravio djed.

Hasan se vratio iz bolnice krajem septembra. Ruke su mu zarasle, crvene i zategnute, ali su radile. O Dželili nije govorio. Kad bi neko u kafani spomenuo Pintoroviće, ustajao je i plaćao. Majka je jednom pokušala reći da bi možda trebalo nazvati, makar zbog djece. Hasan je odgovorio da u ovoj kući niko nikoga neće moliti i da je to naučio od nje. Majka je zašutjela, jer je to bila istina.

Beg nije čekao ni da se papiri osuše. U decembru je udao sestru za sudiju iz Mostara, udovca od pedeset godina, s velikom kućom i dvoje odrasle djece u Beču. Pričalo se da Dželila nije rekla ni da ni ne, nego da je na sve odgovarala isto: "Kako brat kaže." Samo je dvije stvari tražila. Da svatovi iz Vitine ne idu kroz Ljubuški, nego preko Gruda, makar to bilo pola sata dalje. I dug, gust duvak, da ne vidi ništa s lijeve strane puta. Duvak je dobila. Beg je rekao da Pintorovići ne obilaze nikoga i da se svatovi voze glavnim putem.

Svatovi su prošli pored naše kuće u subotu, oko podne, s trubama i maramama zavezanim za retrovizore. Majka je djeci rekla da ostanu u sobi. Djeca nisu ostala. Kad su prepoznali Begov džip i bijeli auto iza njega, istrčali su na kapiju u papučama, sve troje, mala na rukama starijeg brata. Zvali su je. Bijeli auto stao je nasred puta, a za njim cijela kolona, i neko je iz zadnjeg auta ljutito zatrubio, pa prestao.

Dželila je izašla u bijeloj haljini, s duvakom spuštenim do brade. Nije ga podigla. Iz torbice je izvadila tri male kutije, kao da je znala, a mislim da je znala. Starijem je dala sat, mlađem telefon kakav je tražio cijelo ljeto, a maloj srebrnu narukvicu s njenim imenom. Starijem je nešto rekla na uho. Ni danas mi ne želi reći šta. Ja sam stajala na prozoru na spratu, pored brata.

Hasan je držao zavjesu svojom crvenom, zategnutom rukom. Vidio je sve: duvak, kutije, malu koja je pružala ruke prema bijeloj haljini. Ja sam tada mogla reći jednu rečenicu. Da je došla one večeri. Da je jastuk pod njegovom glavom donijela ona, sama, zadnjim autobusom. Usta su mi već bila otvorena. Hasan je rekao, ne okrećući se: "Neka djeca uđu." I majka je izašla na kapiju i uvela ih.

Dželila je sjela u auto. Kolona je krenula, a trube su se opet javile, sporo, kao da se i one stide. Hasan je držao zavjesu dok se zadnji auto nije izgubio iza okuke prema Mostaru, a onda ju je pustio. Platno se zanjihalo i umirilo. Nikad mu nisam rekla. Torbe i danas nosim ja.