Tri žene u kombiju za hljeb

Ja sam taj petak utovarila kombi, pa mogu reći da sam bila prva, a ono što se kasnije desilo ispričale su mi sve tri, svaka na svoj način: jedna na šalteru u pošti, jedna u frizerskom salonu, a jedna preko pulta u pekari. Radim u pekari Kruna u Sanskom Mostu dvadeset dvije godine i znam sve vozače koji su prošli kroz naše dvorište. Elvir je bio jedini kojem su žene same donosile kafu do rampe. Imao je dvadeset sedam godina, kosu koju je češljao u retrovizoru i zaručnicu Mirsadu, koja je radila u pošti i s kojom je svadba bila zakazana za septembar.

Kombi je bio bijel i star, s natpisom pekare na bokovima i ručnom kočnicom koja je već osam mjeseci držala samo kad joj se prohtije. Svi u pekari su to znali, i gazda je svaki mjesec obećavao da će je popraviti. Tog petka sam Elviru u kombi složila prazne gajbe i vreće od brašna koje vraćamo mlinu i rekla mu da na nizbrdici ostavlja auto u brzini. Namignuo mi je. "Hajrija", rekao je, "ja sam ti kao ta ručna. Držim kad treba." Otišao je za Ključ pjevajući s radijem, a ja sam samo odmahnula rukom.

U Ključu, na pijaci, sreo je Unu, frizerku iz salona kod autobuske stanice, koja je trebala stići do sestre u Sanski Most. Una je bila od onih djevojaka koje se nasmiju prije nego što čuju šalu. Sjela je naprijed, skinula sunčane naočale i rekla mu da joj je cijela pijaca rekla da se on ženi. Elvir je rekao da se pijaca ništa ne pita. Do Vrhpolja joj je već bio rekao da ima najljepše ruke u Krajini i da bi se, kad bi ona htjela, sutra oženio njome, samo da mu svako jutro pravi frizuru.

Na stanici pred mostom u Vrhpolju stajala je Mirsada, s torbom punom kolača od tetke. Elvir je, kako mi je Una kasnije pričala, problijedio kao da je vidio saobraćajnu policiju. Zaustavio se prije stanice, iza okuke, i rekao Uni da je to Mirsada, da je ljubomorna na sve što diše i da će biti velike gužve ako je vidi u kombiju. Zamolio ju je da se na pet minuta sakrije pozadi, ispod vreća. Una se smijala, ali je otišla, jer joj se, kako je rekla, ta igra dopala više od same vožnje.

Mirsada je sjela naprijed i odmah počela o svadbi. Restoran na Sani bio je dogovoren, ali muzika nije, a ni broj gostiju s njegove strane, jer je on stalno nekoga zaboravljao. Elvir je na sve govorio da, gledajući u cestu. Mirsada mi je kasnije rekla da je pozadi nešto šuškalo i da je mislila da su miševi, pa se nije okretala, jer se miševa boji više nego svekrve. Pitala ga je muči li ga nešto. Rekao je da ga muči ručna.

A onda su, ispred jedne kuće u Hrustovu, ugledali Anelu kako skida veš sa štrika. Anela je bila djevojka za kojom je Elvir uzdisao još od srednje škole i koja ga nikad nije pogledala dvaput. Sad ga je pogledala i mahnula mu. Elvir je stao. Rekao je Mirsadi da je Anelina majka najveća jezičara u Hrustovu i da će, ako ih vidi same u kombiju prije svadbe, pričati do Bajrama, pa ju je zamolio da se, radi obraza obje porodice, na pet minuta skloni pozadi. Mirsada je gunđala, ali je otišla.

Pozadi je bilo mračno i mirisalo je na brašno. Mirsada je legla ispod vreća uz gajbe i u mraku nogom udarila nečiju nogu. Neko joj je šapnuo: "Šuti." Mirsada je, kako je meni rekla, htjela vrisnuti, ali je bila previše radoznala. Una je, kako je rekla meni, jedva izdržala da ne prsne u smijeh. I tako su dvije žene ležale jedna pored druge pod vrećama od brašna, ne znajući tačno ko je ona druga, a obje savršeno sigurne šta će čuti.

Anela je sjela naprijed. Elvir je, kažu, tad prvi put u životu govorio bez šale. Rekao joj je da je deset godina čekao da ga pogleda, da je Mirsada dobra žena, ali da on njoj nije dobar muž ako misli na drugu, i da bi se, ako Anela pristane, oženio njome prije septembra. "Ti si zaručen", rekla je Anela. "To se popravlja", rekao je Elvir. Pozadi su dvije vreće prestale disati. Anela je rekla da će razmisliti, i to je bila najgora moguća riječ, jer je zvučala kao pristanak.

Na krivini iznad livade ugledali su Elvirovog oca kako maše s traktora. Prikolica sijena zaglavila mu se točkom u blatu i stari je sam pokušavao izvući. Elvir je zaustavio kombi na nizbrdici, zaboravio sve što sam mu rekla o brzini i potrčao prema ocu. Anela je izašla da gleda. Ručna kočnica držala je tačno onoliko koliko joj se prohtjelo, dakle nekih pola minute.

Kombi je krenuo unazad polako, skoro dostojanstveno, prešao preko ivice ceste i sjeo u jarak pored livade. Zadnja vrata, koja se nikad nisu dobro zatvarala, otvorila su se sama. Iz kombija su se otkotrljale dvije prazne gajbe, pet vreća od brašna i dvije djevojke, bijele od glave do pete, jedna u ljetnoj haljini, druga u plavom kostimu s pošte. Sjele su na suhu travu jedna naspram druge i pogledale se. Anela je vrisnula. Elvirov otac ugasio je traktor.

Una se prva nasmijala. Mirsada nije. Ustala je, otresla brašno sa suknje i rekla da je sve čula. Una je rekla da je i ona sve čula, i još ponešto prije toga, od Ključa do Vrhpolja, ako Mirsadu zanima. Anela je stajala na cesti s prekrštenim rukama i gledala Elvira kao da ga prvi put vidi. Stari Alić sišao je s traktora, pogledao kombi u jarku, pa tri djevojke, pa sina. "Sine", rekao je, "šta je ovo?" "Ovo je, babo", rekao je Elvir, "jedna duga vožnja."

Ono što je onda uradio, priznaje mu cijeli Sanski Most, tražilo je hrabrosti. Okrenuo se Aneli i ponovio prosidbu, pred svima. Anela je rekla da neće biti treća u kombiju za hljeb i da on sad može razmišljati sam, jer je ona već razmislila. Baš tada je na biciklu stigao njen otac, koji je izdaleka vidio da se nešto dešava, i odveo je kući ne pitajući ništa. Elvir se onda okrenuo Uni. Una mu je, smijući se, rekla da ima momka u Linzu i mušteriju za pramenove u pet, i sjela komšiji u golf koji je upravo naišao.

Ostala je Mirsada. Stajala je pored jarka i otresala brašno iz kose, a Elvir joj je prišao kao čovjek koji ide po kaznu. Ništa nije rekao. Ona ga je dugo gledala, a onda rekla da se žena ne prosi dok joj je brašno u kosi, otresla kosu do kraja i rekla mu da sad pita kako treba. Elvir je kleknuo u travu, onako blatnjav, i pitao kako treba. Mirsada je rekla da hoće, ali pod dva uslova. Prvi je da svadba ostaje u septembru. Drugi je da ključeve od kombija od danas nosi ona.

U oktobru je Mirsada dala otkaz u pošti i gazda ju je odmah zaposlio, jer je vozačku imala duže od Elvira i nikad nije platila kaznu. Ručna kočnica popravljena je prve sedmice poslije svadbe, a platila ju je Mirsada, iz svadbenih koverata. Danas vozi ona, a Elvir sjedi do nje i nosi gajbe. Una mi i dalje farba kosu kad dođem u Ključ i uvijek pita za njih. Kažem joj da su dobro. I da Mirsada, kad god Elvir mahne nekome uz cestu, bez riječi povuče ručnu.