Poruka ispod brisača

Poruka je bila napisana velikim štampanim slovima, kao da ju je pisalo dijete ili neko ko se boji da mu ne prepoznaju rukopis. Ramo ju je našao u subotu ujutro ispod brisača svog starog golfa, ispred vikendice iznad Šabića, zajedno s borovim iglicama i rosom. "Volim vas već dugo", pisalo je. "Vi to ne znate i bolje je tako. Gledam vas svake subote dok cijepate drva. Večeras u deset dođite u staru sjenicu kod česme. Ako ne dođete, znat ću da sam bila glupa i više vas nikad neću uznemiravati."

Ramo je imao pedeset četiri godine, ćelu koju je ljeti mazao kremom za sunčanje i stomak koji je njegova žena Bisera zvala državnim. Radio je u poreznoj upravi u Sarajevu i niko mu nikad nije napisao ništa osim opomene. Pročitao je poruku tri puta, presavio je na četiri i stavio u novčanik, iza lične karte. Drva je tog jutra cijepao bez majice, iako je na Bjelašnici u sedam sati bilo hladno kao u oktobru.

Cijeli dan je pogađao ko bi to mogao biti. Komšinica Jasminka iz susjedne vikendice, udovica koja je svako jutro prala auto i mahala mu kad prođe? Konobarica iz restorana na Babinom dolu, koja mu je prošle subote uz kafu donijela dvije kocke šećera umjesto jedne? Ili mlada žena koja na skretanju za Lukomir prodaje sir i njemu uvijek kaže "gospodine" tonom kojim to drugima ne govori? Kod svake je našao nešto što je, kad se dobro razmisli, moglo značiti ljubav.

Do podne se obrijao. Iz ormara je izvadio džemper koji mu je Bisera kupila za trideset godina braka i koji nikad nije obukao jer je bio za posebne prilike. Pitao ju je stoji li mu. Bisera je od jutra po kući nosila kante, krpe i bocu lanenog ulja, i rekla mu je da mu stoji i da se makne s vrata. Već treću subotu zaredom pokušavala je namazati stari hrastov pod koji je postavio još Ramin otac. Svaki put bi neko prošao po njemu u cipelama, Ramo ili njegov brat, pa je sve počinjala ispočetka.

Brat se zvao Reuf. Zimi je radio kao instruktor skijanja na Babinom dolu, ljeti nije radio ništa i ponašao se kao da je kuća njegova. Imao je četrdeset jednu godinu, jedan razvod i kosu kojom se ponosio više nego ičim. Tog popodneva i Reuf je bio čudan. Dva puta je prao zube, tražio od Bisere fen i pitao Ramu, sasvim usput, ima li još onaj parfem što su mu djeca donijela iz Beča. Ramo je rekao da je odavno potrošen i otišao se obrijati još jednom.

Za večerom su obojica šutjeli i gledali u sat iznad šporeta. Bisera je iznijela krompirušu i rekla da poslije večere ne želi nikoga vidjeti u kući najmanje dva sata, jer maže pod. Ramo je rekao da će ionako izaći malo prošetati, zbog probave. Reuf je rekao da će i on izaći gledati zvijezde, jer se gore najbolje vide. "Ti u životu nisi pogledao zvijezdu", rekao je Ramo. "A ti nikad nisi šetao zbog probave", rekao je Reuf. Bisera je rekla da joj je svejedno, samo neka idu.

Sjenica kod česme bila je stara i drvena, s klupom u koju su djeca iz okolnih vikendica godinama urezivala inicijale. Ramo je stigao deset minuta prije deset, zadihan od uzbrdice, u svečanom džemperu i oblaku onog istog parfema. Na klupi je, u mraku, neko već sjedio. Ramo je zastao, popravio džemper i nakašljao se onako kako se kašlje čovjek koji ne želi nikoga uplašiti. Osoba na klupi upalila je lampu na telefonu, i Ramo je ugledao bratovu kosu.

"Šta ti radiš ovdje?", pitao je Ramo. "Gledam zvijezde." "Kroz krov?" Reuf je rekao da je on bio prvi i da bi bilo pošteno da Ramo ode. Ramo je rekao da je stariji i oženjen, i da mu kao takvom sjenica po prirodi stvari pripada. "Baš zato što si oženjen", rekao je Reuf, "trebao bi biti kod kuće." "Kod kuće se maže pod." Sjeli su na dva kraja klupe i čekali da onaj drugi ode. Niko nije otišao.

Prošlo je pola sata. S planine se spuštala hladnoća, a komarci, kojih na toj visini ne bi smjelo biti, za to nisu znali. Reuf je rekao da Ramo sjedi samo iz inata. Ramo je rekao da on čeka nekoga važnog. "I ja", rekao je Reuf. "Nekoga ko me voli već dugo." Ramo se ukočio. Polako je izvadio novčanik, iza lične karte izvukao presavijeni papir i pružio ga bratu. Reuf je iz džepa jakne izvadio svoj.

Pod svjetlom telefona uporedili su ih. Ista slova, iste riječi, ista sjenica, isti sat. Razlikovao se samo jedan red: na Raminoj je pisalo da ga gleda dok cijepa drva, a na Reufovoj dok na terasi pije kafu i češlja se. Dugo su šutjeli. Onda je Reuf rekao da je to sigurno Jasminka, jer je udovica i ima vremena. Ramo je rekao da Jasminka piše samo poruke na Viberu, i to bez ijednog zareza. Još su se malo prepirali oko toga koga je od njih dvojice prvo primijetila, a onda je počela sitna planinska kiša, i obojica su, svaki svojom stranom puta, pošli kući.

U kući je bilo toplo i mirisalo je na ulje. Pod se sijao kao nikad otkako ga je otac postavio. Bisera je sjedila na stepenicama prema potkrovlju, u čarapama, sa šoljom čaja, i nije ih pustila dalje od otirača. "Ne gazite", rekla je. "Suši se do ponoći." Ramo je stajao na pragu u mokrom džemperu. Reuf je stajao iza njega. Bisera je pogledala njih dvojicu, pa džemper, pa Reufovu kosu, i počela se smijati tako da je morala spustiti šolju na stepenik.

"Ja sam pisala", rekla je kad je došla do daha. "Tri subote zaredom vam kažem da izađete iz kuće, a vi se za deset minuta vratite i hodate po podu kao po pijaci. Trebalo mi je nešto što će vas zadržati vani dva sata. Sad znam šta je to." Ramo je rekao da je to bilo ružno od nje. Bisera je rekla da je ružno bilo gledati ga kako se brije drugi put. Reuf je pitao zašto je njemu napisala da se češlja. "Zato što se češljaš", rekla je ona.

Te noći su braća spavala na terasi, u vrećama za spavanje, jer se pod do jutra nije smio gaziti. Ramo dugo nije mogao zaspati. Oko jedan poslije ponoći izvadio je novčanik, izvukao poruku iza lične karte i pod svjetlom telefona pročitao je još jednom. Onda ju je vratio na isto mjesto. Ujutro ga je ispod brisača golfa čekao novi papir, ista velika slova: SLJEDEĆE SUBOTE PROZORI. DOĐITE U DESET.