Brat kojeg nisam izmislila

Na spisku spašenih bilo je četrdeset jedno ime, i ja sam ga pročitala jedanaest puta, uvijek odozdo prema gore, kao da se Armin mogao sakriti među slovima. Izletnički brod Galeb krenuo je iz Neuma prema Stonu u deset ujutro, s turistima koji su htjeli jesti kamenice i s nama dvoje, koji smo htjeli samo jedan dan ne misliti na Sarajevo. Jugo nas je dočekao kod Kleka. Motor se ugasio, brod je legao na stijene, i od svega pamtim narandžasti prsluk, bratovu ruku na svom ramenu i talas koji je tu ruku odnio. Mene je izvukao policijski čamac iz Neuma. Njega nije izvukao niko, bar ne na tom spisku. Rodili smo se u razmaku od jedanaest minuta i nikad nismo bili razdvojeni duže od jednog ljetnog kampa.

Sljedećih dana nisam imala ni telefon, ni novčanik, ni ličnu kartu. More je uzelo i to. Ronioci su ulazili i izlazili, inspektor mi je svako jutro govorio isto, da čekam, i ja sam čekala, u sobi koju sam iznajmila kod jedne gospođe iznad pekare. Mami u Sarajevo javila sam se s tuđeg telefona i slagala da ostajemo još sedmicu, jer je lijepo vrijeme. Tražila je da joj dam Armina. Rekla sam da je na plaži. Poslije sam dugo sjedila na stepenicama ispred pekare, jer nisam znala kako se nekome kaže ono što ni sama nisam htjela znati.

Telefon mi je posuđivala Dijana, recepcionerka iz hotela Modra uvala, koja nije voljela kad neko plače sam. Trećeg dana rekla mi je da ima posla, ako znam pisati. Znala sam. U Sarajevu sam pisala reklame za jogurt i osiguranje. Posao je bio za Orsata Lučića, pjevača koji je svako veče pjevao na hotelskoj terasi i zbog kojeg su žene zaboravljale zašto su došle s muževima. Orsat je imao glas za stadione, a poruke je pisao kao dječak koji kasni na čas: bez zareza, s dvije greške u svakoj rečenici i s ružom na kraju. Bio je zaljubljen u Klaru, vlasnicu kafića Plima na šetalištu, koja je prošle zime izgubila brata u saobraćajnoj nesreći na magistrali. Od tada je Klara nosila crno, isključila zvučnike u kafiću i vraćala svako cvijeće koje bi joj Orsat poslao.

Klara mu je blokirala broj, pa je Orsat smislio pisma, prava, na papiru, koja bi joj neko lično donosio. Plaćao je pedeset maraka po pismu. Pisali smo za njegovim kuhinjskim stolom, u stanu iznad marine. On je hodao od frižidera do balkona i diktirao: "Napiši da je ona kao more. Napiši da bez nje ne mogu disati." Ja sam pisala da ju je vidio kako ujutro sama briše stolove na terasi, iako ima konobara, i da je od tada i on počeo prati svoje šoljice. Pročitao je, šutio i potpisao. Do trećeg pisma znala sam da pjevuši kad je nervozan, da meni kafu podgrijava a sebi nikad, i da pišem ono što bih ja voljela pročitati, i to baš od njega.

Plima je bila prazna kad sam donijela prvo pismo. Klara je za šankom brojala račune, u crnom džemperu zavrnutih rukava. Pročitala je pismo stojeći, dvaput, i spustila ga na šank. "Ovo nije pisao Orsat", rekla je. "Orsat piše volim s dva l i na kraju stavi ružu." Rekla sam da sam samo kurir. "Kurir koji ne gleda u oči", rekla je. "Recite onome ko ovo piše da dođe sam." Pismo mi nije vratila.

Nosila sam joj pisma sedam dana, svako jutro u devet, kad otvara. Čitala ih je, a onda počela postavljati pitanja na koja Orsat nije imao odgovore, pa sam odgovarala ja, uz kafu koju mi nije naplaćivala. Pričala mi je o bratu, koji je pecao s mola i pjevao gore od Orsata. Ja nisam pričala o svom. Šestog dana rekla je: "Recite mu da prestane pisati Orsatova pisma i da počne pisati svoja. Ko je on?" I ja sam rekla da je to moj brat. Da se zove Armin Zukić, da smo blizanci, da je isti kao ja, samo viši, i da trenutno nije u Neumu. Možda sam to rekla zato što nisam mogla još jedan dan misliti o njemu u prošlom vremenu. Klara se prvi put nasmijala. "Kad se vrati", rekla je, "neka dođe on. Bez pisama."

Orsat je bio presretan što Klara čuva pisma i smislio je da joj u subotu zapjeva ispod prozora, s gitarom, kao u filmovima koje niko više ne gleda. Te večeri, dok smo na njegovom balkonu prepravljali pjesmu, usred rečenice me pitao: "A ti? Imaš li nekoga kome bi ovako pisala?" "Imam", rekla sam. "Ali on voli drugu." "Budala", rekao je Orsat, iskreno ljut na čovjeka kojeg ne poznaje, i nastavio štimati gitaru. Gledala sam more ispod balkona i mislila kako je to more Armina negdje odnijelo, a mene ostavilo da pišem ljubavna pisma za čovjeka koji ne zna pročitati ni mene.

Armin se pojavio desetog dana, u utorak, s flasterom iznad obrve i u tuđoj trenerci. Kasnije se pokazalo da su ga izvukli ribari iz Stona, da je dva dana ležao u bolnici u Dubrovniku bez dokumenata i bez ijednog broja u glavi, i da ga je neko na spisku spašenih upisao kao Armin Žunić. Čim je stao na noge, sjeo je na autobus za Neum i išao od kafića do kafića, pitajući je li iko vidio ženu koja liči na njega. U Plimu je ušao oko podne. Klara ga je pogledala, vidjela moje lice na višem čovjeku i ispustila čašu. "Zukić?", pitala je. "Zukić", rekao je on, oprezno, jer posljednjih dana nije bio siguran ni u to.

Šta se dalje dogodilo, znam iz tri verzije: Klarine, bratove i konobarove. Klara mu je rekla da je znala da će doći. Armin je rekao da ni sam nije znao. Klara je rekla da je svako njegovo pismo pročitala po deset puta. Armin, koji u životu nije napisao ništa duže od poruke bez samoglasnika, odlučio je da se s udarenom glavom ne svađa. A onda mu je Klara rekla da mu je sestra bila tu jutros, u devet, kao i svaki dan. Armin je skočio, zagrlio ju je preko šanka i poljubio, prvo u obraz, od sreće, a onda, kako je tvrdio konobar, ne više samo od sreće. Klara se nije bunila.

Orsat je baš tada prolazio šetalištem s gitarom, da vidi gdje će u subotu stati ispod prozora. Kroz staklo je ugledao Klaru u zagrljaju čovjeka s mojim licem. Za deset minuta stajao je u mojoj sobi iznad pekare, crven do ušiju. "Pisala si pisma za svog brata", rekao je. "Mojim parama. Mojim riječima." "Tvojim riječima?", pitala sam. "Ti si diktirao more i disanje." "Vidio sam ga!" Nisam ga više slušala. Istrčala sam bosa niz stepenice.

Kad sam ušla, u Plimi niko nije pričao. Armin je ustao od stola. Stajali smo jedno ispred drugog, on malo viši, i onda sam ga udarila u rame, jako, kao kad smo bili djeca, i tek onda zagrlila. "Žunić", rekao je u moju kosu. "Upisali su me kao Žunić." Klara je gledala čas njega, čas mene. "Ko je od vas dvoje pisao?", pitala je napokon. "Ja", rekla sam. "On piše poruke bez samoglasnika." Armin je klimnuo, crven. "Nisam napisao ni slova", rekao je Klari. "Ali od jutros mislim da bih volio."

Klara se nasmijala, onako kako se, rekao mi je kasnije konobar, nije smijala od prošle zime, i otišla iza šanka da uključi zvučnike. Na vratima je stajao Orsat s gitarom. Gledao je mene, pa Armina, pa opet mene, i vidjela sam kako mu preko lica prolazi sve: kuhinjski sto, šoljice koje je počeo prati, pisma koja je potpisivao a da ih nije razumio. Prišao mi je i tiho, da Klara ne čuje, pitao: "Onaj tvoj, što voli drugu. Ko je to?" "Neko ko piše volim s dva l", rekla sam.

Šutio je dugo, za Orsata predugo. Onda je sa stola uzeo salvetu, posudio od konobara olovku i nešto pisao, pokrivajući papir dlanom kao đak. Dao mi je salvetu presavijenu na četiri. Nisam je otvorila pred njim. Mama je tog popodneva zvala na Dijanin telefon i ja sam ga, bez riječi, pružila Arminu. "Evo ga", rekla sam joj kad mi ga je vratio. "Izašao je iz mora." Te večeri Orsat je pjevao na terasi Modre uvale, Klara je, prvi put otkako nosi crno, sišla da sluša, s mojim bratom za stolom do bine, a ja sam sjedila za drugim stolom i držala u džepu salvetu na kojoj je, bez ijednog zareza i bez ruže, pisalo volim, s dva l.