Šegrt koji je preskočio zid

U izlogu moje radnje u Trebinju, između burmi i krstića, već tri godine stoji saksija od pečene zemlje, zalijepljena na četiri mjesta. Mušterije pitaju koliko košta, a ja kažem da nije na prodaju, jer je to najskuplja stvar koju sam ikad prodao. Onda ih pustim da misle da je stari zlatar Simo malo skrenuo, pa im ispričam kako je moj šegrt Uroš oženio kćer gazde Mome Kecojevića.

Uroš mi je došao s Ljubomira kao dvadesetogodišnjak, s rukama većim od mojih kalupa i strpljenjem kakvo se ne uči. Za pet godina naučio je sve što sam znao i ponešto što nisam. Bio je tih, nosio je istu teget jaknu zimi i ljeti i svaku marku slao kući. Kad je gospođica Ksenija Kecojević u martu prvi put ušla u radnju, s bakinom narukvicom kojoj je pukla kopča, Uroš je ostao s lupom na oku kao da ga je neko zakucao za stolicu.

Ksenija je tada imala dvadeset četiri godine, završila je ekonomiju u Beogradu i vratila se da vodi očeve knjige, iako ih je otac i dalje vodio sam, u glavi. Gazda Momo imao je veletrgovinu na izlazu iz grada, tri samoposluge i kuću od kamena uz Trebišnjicu, s visokim zidom i smokvom koja je virila preko njega. Kćer je čuvao kao pečat firme. Ksenija je pogledala Uroševe ruke i rekla: "Majstore, ovo je tanka kopča, nemojte je popravljati čekićem." Uroš je popravio kopču tako da se spoj nije mogao naći ni pod lupom, i kad je došla po narukvicu, nije htio uzeti novac.

Od tada je Ksenija svako jutro prolazila pored našeg izloga, na putu od trga s platanima do očeve kancelarije. Prvih sedmica nije ni okretala glavu. Onda je počela zastajati i gledati naušnice koje joj nisu trebale. U julu je jednom ušla da pita koliko košta srebrni lančić, a ostala pola sata, jer joj je Uroš objašnjavao kako se vuče žica, i ja sam otišao u magazu da ne smetam. Rekla mu je da je dosadan. Sutradan je opet došla, da mu ponovi koliko je dosadan.

Gazda Momo je to saznao od nekoga, jer se u Trebinju sve sazna od nekoga. Došao je u radnju, kupio zlatno pero za kuma i, dok sam mu ga pakovao, rekao glasno, da čuje i Uroš za stolom: "Simo, reci svom šegrtu da gleda u zlato, a ne u moju kuću. Moja kći se udaje za doktora." Doktor je bio stomatolog Vojin iz Beograda, s ordinacijom na Vračaru i majkom koja je već birala salu. Prstenovanje je zakazano za prvu subotu u septembru.

Uroš je cijeli august radio šutke. U četvrtak pred prstenovanje pitao me da mu posudim merdevine. Nisam pitao zašto. Četrdeset godina gledam kako se zlato topi i znam da neke stvari ne treba dirati dok se ne ohlade.

U petak, u šest ujutro, kad pekare na trgu dižu roletne, a žene s Ljubomira slažu sir i kajmak na pijaci, Stojanka Bodiroga, Kecojevićeva komšinica, izašla je po hljeb. Prvo je čula lavež, a onda je vidjela kako se preko Kecojevićevog zida, kroz grane smokve, spušta zlatarski šegrt u teget jakni. Za sobom je sa zida oborio saksiju s bosiljkom, koja se razbila na pločniku. Uroš je skočio, zakopčao jaknu do grla, pogledao Stojanku i rekao: "Dobro jutro, teta Stojanka. Samo vas molim, nikome ni riječi." Onda je otišao niz ulicu, ne žureći, kao čovjek čiste savjesti s nečim vrijednim u džepu.

Stojanka je obećanje održala do sedam. U sedam je znao pekar, u osam pijaca, u devet taksisti ispred autobuske stanice, kojima je Neđo, Urošev drug, uz kafu priznao da je oko ponoći vozio šegrta do Kecojevićeve kapije i da ga je ovaj zamolio da šuti. Do podne je pola Trebinja znalo da Ksenija Kecojević prima zlatara preko smokve, a do večeri da to traje od proljeća.

Ksenija je upala u radnju u podne, s krhotinama saksije u kesi, i istresla ih na staklo iznad burmi. "Jesi li ti normalan?" pitala je Uroša, a mene nije ni pogledala. "Ti nikad nisi bio u našoj bašti. Ja te nikad nisam pustila. Pola grada me gleda kao da sam iz serije." Uroš je spustio lupu. "Bio sam u bašti", rekao je. "Od pet do šest. Sjedio sam ispod smokve i čekao Stojanku. Tvoji su spavali, ti si spavala, a pas me poznaje od jula, jer sam mu nosio kosti iz ćevabdžinice." Ksenija je rekla da će svima reći istinu. "Reci", rekao je Uroš. "Ko će ti vjerovati? Stojanka me vidjela." Ona je zgrabila najveći komad saksije, i ja sam se uplašio za izlog, ali ga je samo stavila u torbu i tresnula vratima za sobom.

Vratila se poslije sat i po. Nije više bila ljuta, ili je bila, ali drugačije. Sjela je na stolicu za mušterije i ispričala da ju je usput troje ljudi pitalo kad je svadba. Prodavačica na pijaci dala joj je kesu smokava i rekla "za mladu, od srca". Popadija ju je kod Saborne crkve pitala hoće li vjenčanje biti gore u Hercegovačkoj Gračanici. A u apoteci je čula najnoviju verziju, po kojoj je Uroš u baštu ulazio preko smokve, a izlazio na kapiju, dok mu je gazda Momo, u pidžami, držao merdevine. Tada se počela smijati. Smijala se toliko da sam joj donio čašu vode, a Uroš je stajao iza pulta, crven do ušiju, i nije znao gdje da gleda.

"Ti si lud", rekla mu je kad je došla do daha. "Lud si i slagao si cijelo Trebinje." "Slagao sam samo Stojanku", rekao je Uroš. "Ostalo je Trebinje samo izmislilo." Onda je iz fioke izvadio kutijicu od crvenog somota i stavio je pred nju. Unutra je bio prsten od zlata koje je kupovao od svake plate, s listom smokve urezanim tako tanko da se vidio samo kad se prsten okrene prema svjetlu. "Počeo sam ga praviti onog dana kad si mi rekla da ne popravljam čekićem", rekao je. "Da je doktor došao u subotu, ostao bi u fioci." Ksenija je okrenula prsten prema prozoru i dugo gledala list.

Gazda Momo je došao u pet poslije podne. Doktorova majka nazvala ga je iz Beograda u tri, jer joj je neko poslao poruku na Viber, i rekla da njen sin nije čovjek koji se prstenuje s djevojkom o kojoj priča cijela Hercegovina. Momo je ušao pognut, sjeo na stolicu za mušterije i dugo šutio. Onda je rekao meni, ne Urošu, da je kuća Kecojevića uvijek bila čista kuća i da se ovakva sramota ne pere ničim osim svadbom. "Neka se uzmu do Mitrovdana", rekao je. "I neka niko ne kaže da ih ja nisam blagoslovio."

Ksenija, koja je stajala kod izloga, rekla je da će razmisliti. Otac ju je pogledao kao da je prvi put vidi. Uroš je ispod pulta tražio krpu za staklo, jer su mu se ruke tresle. "Razmislila sam", rekla je Ksenija nakon minute i stavila prsten na prst, sama, prije nego što joj ga je iko stigao staviti. Gazda Momo je odahnuo, ustao, popravio kravatu i, kao pravi trgovac, upitao me koliko će ga koštati burme i ima li za kuću Kecojevića popusta.

Rekao sam mu da ima, ali da novu saksiju za Stojanku plaća on. Najveći komad Ksenija je izvadila iz torbe i vratila među krhotine na pultu, a ja sam saksiju te večeri zalijepio na četiri mjesta. Zato kažem da je to najskuplja stvar koju sam ikad prodao: za nju sam dao najboljeg šegrta kojeg sam imao. Uroš i Ksenija danas imaju svoju radnju na drugoj strani trga. Kad me neki turista pita zašto u zlatarskom izlogu stoji stara saksija, ja mu samo pokažem preko platana, gdje mi Ksenija Bjelica, nekad Kecojević, maše kroz staklo.