Ono što je Blagoje podigao

Blagoje Lazić iz Dvorova nikad u životu nije bacio ništa što bi moglo zatrebati. U šupi je čuvao tegle pune šarafa, smotuljke žice, gumene trake s tegli od ajvara i kanap, najviše kanapa, jer se u Semberiji kanapom veže sve: paradajz, vreće, kapija kad pukne šarka. Žena Zorka govorila je da će ga jednog dana sahraniti s punim džepovima. On je odgovarao da će barem imati čime vezati kovčeg.

Te oktobarske subote krenuo je na pijacu u Bijeljini prije zore, u starom golfu s prikolicom punom krompira i kupusa. Pijaca je već bila puna. Žene iz Janje slagale su kajmak u plastične kante, ljudi iz Popova istovarali su vreće paprike, jer je bila posljednja sedmica ajvara, a iz jednog kioska svirala je harmonika preglasno za to doba dana. Na parkingu iza tezgi, dok je istovarao, Blagoje je na asfaltu ugledao komad crvenog kanapa, onog za baliranje sijena, dug možda metar. Sagnuo se, s mukom, jer ga koljena odavno nisu slušala, podigao ga, namotao oko prstiju i stavio u džep jakne. Kad se uspravio, vidio je da ga sa svoje tezge s medom gleda Novak Petković.

Prije petnaest godina Novak je od njega posudio prikolicu i vratio je s napuklom osovinom, a onda se zakleo da je bila napukla i prije. Od tada su se pozdravljali samo na sahranama. Blagoje se postidio što ga je baš Novak vidio kako se saginje za kanapom kao prosjak, pa je još malo gledao u asfalt, kao da traži nešto što mu je ispalo, i tek onda otišao do svoje tezge.

Oko deset sati zazujali su telefoni. U Facebook grupi Bijeljina uživo neko je objavio: izgubljen smeđi kožni novčanik kod pijace, u njemu hiljadu osamsto maraka, lična karta i vozačka dozvola na ime Slobodan Simeunović iz Patkovače, nalazaču nagrada. Upravnik pijace Gojko pročitao je to i na razglas, između dvije pjesme. Prodavači su gledali ispod gajbi, kupci u zemlju, i sat vremena cijela pijaca hodala je pognuta.

U podne je Blagoje jeo grah u bifeu Tezga kad je ušao mlad policajac. "Lazić Blagoje? Pođite sa mnom do uprave." U uredu su bili Gojko, krupan čovjek u flis prsluku, crven u licu, za kojeg se ispostavilo da je Slobodan, i Novak, naslonjen na prozor, s rukama u džepovima. "Gospodin Petković kaže da vas je jutros vidio kako na parkingu podižete novčanik", rekao je policajac.

"Ja? Novčanik?" Blagoje se nasmijao, a onda vidio da se niko drugi ne smije. Gojko je okrenuo monitor prema njemu. Kamera iznad parkinga snimala je mutno, a kamion je zaklanjao pola slike. U drugoj polovini mala siva prilika saginjala se, podizala nešto i stavljala u džep. "Jeste li to vi?" "Jesam. Ali ovo sam podigao." Izvadio je crveni kanap. Slobodan je frknuo. Gojko je pogledao u plafon. "Kanap", rekao je policajac. "Kanap", rekao je Blagoje. "Ko se savija zbog kanapa?", pitao je Slobodan. "Ja", rekao je Blagoje, i to je bio najgori odgovor koji je mogao dati, iako je bio najistinitiji. "Da sam uzeo novčanik, bih li stajao na parkingu i gledao u zemlju dok me on gleda?" "Baš zato si i gledao", rekao je Novak.

Kleo se unucima, pokojnom majkom i ikonom Svetog Nikole koja mu visi u sobi. Izvrnuo je džepove: kanap, maramica, dvadeset tri marke, jedan šaraf i račun za sjemenski krompir. Policajac je napisao zapisnik i rekao da može ići, ali da se javi ako se nečega sjeti. Na vratima je Novak rekao, nikome posebno: "Šta ja znam. Ja sam samo rekao šta sam vidio."

Kad se Blagoje vratio do tezge, snimak je već bio na Facebooku. Gojkov sestrić snimio je monitor telefonom, a ispod snimka neko je napisao: "Evo ko je našao novčanik. Nalazaču nagrada, ha ha." Do večeri je bilo četiristo komentara. Unuk Stefan čitao ih je naglas u kuhinji dok mu Zorka nije uzela telefon. Jedni su pisali sramota, u tim godinama. Drugi su pisali da ga poznaju i da nije takav. Jedan je napisao samo: "Kanap. Svaka čast." Te noći Blagoje nije spavao. Ustajao je, palio svjetlo u kuhinji i gledao kanap na stolu, kao da će on nešto reći.

U nedjelju popodne novčanik se našao. Bosiljka iz Ostojićeva, koja na pijaci prodaje jaja, pronašla ga je kod kuće, ispod kartona za jaja, kad ih je slagala u podrum. Ispao je nekome na njenu tezgu. Bila je gluha na jedno uho i na Facebooku nije bila nikad, pa za cijelu priču nije ni znala dok joj sin nije pokazao. Odnijela ga je u policiju sa sinom, i u njemu je bila svaka marka. Slobodan se u grupi zahvalio. Blagoje je u ponedjeljak obukao čistu košulju i otišao na pijacu, da ga ljudi vide.

Ljudi su ga tapšali po ramenu. "Eto, vidiš, sve se riješilo." Svakome je ispričao priču o kanapu, i svako je klimao glavom. "Ma jeste, jeste, Blagoje." Novak je kod svoje tezge glasno rekao jednoj mušteriji: "Pametan čovjek. Uzme, pa kad vidi da je snimljen, vrati preko babe iz Ostojićeva. I još ispadne pošten." Na Facebooku su pisali isto, samo kraće. Neko je napisao da mu je Bosiljka kuma. Nije bila. Blagoje je otišao do Novakove tezge. "Reci im da si se prevario." Novak je slagao tegle meda u piramidu i nije podigao glavu. "Nisam se prevario. Vidio sam te kako se saginješ i stavljaš nešto u džep. To je istina, i to ću reći svakome ko pita." Blagoje nije imao šta odgovoriti, jer je i to bila istina.

Blagoje je počeo objašnjavati. Objašnjavao je čovjeku na pumpi, ženama u redu u Domu zdravlja, ljudima na stanici, rođaku na slavi. Zamolio je Stefana da napiše objavu i slikao kanap pored metra, da se vidi koliko je dug. Objava je dobila hiljadu lajkova i postala šala. Sedmicama je ispod svakog oglasa za izgubljenu stvar u Bijeljini, za psa, ključeve ili prsten, neko stavljao fotografiju komada kanapa. Djeca na pijaci pitala su ga: "Deda, jesi našao kanap?" Što je više objašnjavao, priča mu je bila duža, a što je bila duža, više je zvučala kao laž. Dodavao je kamion, ugao kamere, svoja koljena i težinu novčanika koji nikad nije dotakao.

U novembru je prestao ići na pijacu. Krompir je u podrumu pustio klice. Spavao je malo. Zorka bi ga noću zaticala u kuhinji, s kanapom na stolu, kako šapuće rečenice koje će sutra nekome reći. "Pusti, Blagoje, proći će." "Neće proći dok ne shvate." Smršao je toliko da mu je jakna visila kao na vješalici.

U decembru je išao kod doktora u Bijeljinu i na autobuskoj stanici čekao autobus za Dvorove. Pored njega sjedila je mlada žena s koferom i čekala autobus za Tuzlu. Na koferu je imala naljepnicu nekog univerziteta iz Graza. Bilo je hladno, pa joj je ponudio bombonu, a onda je, ne pitajući, počeo. Ispričao joj je sve od početka: kanap, Novaka, prikolicu iz dvije hiljade devete, kameru, Bosiljku i jaja. Izvadio je kanap i stavio joj ga na dlan. Ona ga je slušala i grijala ruke na papirnoj čaši čaja. Kad je završio, rekla je: "Vjerujem vam."

Blagoje ju je gledao. To mu niko nije rekao od oktobra. "Zašto?", pitao je. Slegnula je ramenima. "Pa ne znam vas. Zašto bih mislila da lažete?" Neko vrijeme je šutio. Onda se nagnuo prema njoj. "Čekajte. Niste vi dobro čuli ono s kamerom." I počeo je ponovo, od početka. Autobus za Tuzlu došao je, postajao i otišao. Blagoje ga nije vidio. Ona jeste, i nije ustala.