Tetka Rejhana je od ručka triput obrisala prašinu s klavira na kojem u kući na Vratniku niko nije svirao, i Hatidža je znala da to nije zbog prašine. "Doći će večeras u osam", rekla je tetka napokon, ne okrećući se. "Samo da te pozdravi. Šesnaest godina je prošlo, dušo." Hatidža je odložila goblen, nebo iznad Vrela Bosne na kojem je radila od proljeća, i rekla da zna koliko je godina prošlo. Brojala ih je bolje od tetke.
U jesen dvije hiljade sedme imala je dvadeset i šest godina i bila jedino dijete profesora Hazima Muftića, kardiohirurga čije je ime u Sarajevu otvaralo sva vrata. Majka joj je umrla kad je imala dvije godine. Otac ju je volio onako kako se voli uredno izvedena operacija: sa zadovoljstvom, ali bez iznenađenja. Govorio je da je dobra kao hljeb, i nije to mislio kao kompliment. Hatidža je bila tiha, široka lica, radila je u administraciji jedne privatne klinike, vezla goblene i na svadbama nije znala šta da radi s rukama.
Na svadbi jedne rodice, u hotelu na Ilidži, Tahir Dautbegović zamolio ju je za ples tri puta i razgovarao s njom dok muzika nije prestala. Imao je trideset i jednu godinu i bio je lijep kao glumci iz serija koje je tetka gledala. Vratio se iz Beča, gdje je, kako je rekao, studirao i radio. Pričao je o muzejima i o Dunavu, a slušao je bolje nego što je pričao. Sutradan je došao na Vratnik s cvijećem. Vrata mu je otvorila tetka Rejhana.
Rejhana je bila očeva sestra, udovica, i u ljubav je vjerovala kao u turske serije: u nastavcima. Ostavljala ih je same u salonu, donosila kafu i rahat-lokum i šaptala Hatidži da takav čovjek dođe jednom u životu. Hatidža joj je vjerovala, jer joj je to prvi put neko rekao.
Te zime Tahir ju je vodio na Vilsonovo šetalište i kupovao joj kokice kao djevojčici. Pitao je za goblene, i ona mu je, crveneći, pokazala Stari most koji je vezla dvije zime. Gledao ga je dugo, prstom pratio bodove i rekao da je to strpljenje kakvo više niko nema. Niko prije njega nije gledao njene goblene duže od jedne sekunde. Kad ju je prvi put poljubio, ispod kestenova kod Zemaljskog muzeja, Hatidža je pomislila da se otac, prvi put u životu, prevario u njoj.
Profesor je Tahira posmatrao na dvije večere, a onda se raspitao o njemu kao što se postavlja dijagnoza. Otišao je u Hrasnicu, kod Tahirove sestre Azemine, udovice s troje djece, u čijem je stanu Tahir živio. Azemina je dugo okretala šoljicu, a onda priznala. Tahir je u Beču potrošio sve što su im roditelji ostavili, i svoj dio i njen. Sad živi kod nje i posuđuje od komšija. Zamolila je profesora da bratu ne kaže od koga je to čuo.
Tahira je profesor primio sljedećeg dana u radnoj sobi i nije mu ponudio da sjedne. Tahir je ipak sjeo. Rekao je da voli Hatidžu, da mu novac nikad nije bio važan i da će to dokazati. "Dokažite to tako što ćete otići", rekao je profesor. Tahir se nasmiješio, ustao i rekao da on ne odustaje od ljudi tako lako kao neki očevi. Profesor ga je ispratio do vrata, a onda dugo stajao na prozoru i gledao kako se ta lijepa, uspravna leđa udaljavaju niz Vratnik.
Te večeri otac je pozvao Hatidžu u radnu sobu. "On ne voli tebe", rekao je mirno. "On voli ovu kuću, stanove na Ilidži i moju ušteđevinu." Ako se uda za njega, sve će ostaviti fondaciji za kardiohirurgiju, a njoj ostaje samo majčin mali stan na Marijin Dvoru. Hatidža je dugo šutjela. "Onda ćemo živjeti na Marijin Dvoru", rekla je. Otac ju je pogledao kao da prvi put vidi da ima kičmu, i to ga nije obradovalo.
Odveo ju je u Toronto, kod svog brata, na godinu dana, dok joj ne prođe. Hatidža je otišla jer je bila poslušna, ali joj nije prošlo. Pisala je Tahiru preko tetke, svake sedmice, dugo i nespretno. Tahir je za to vrijeme dolazio na Vratnik kod Rejhane, sjedio u profesorovoj fotelji, pio njegovu kafu, čitao njegove novine i pušio na njegovom balkonu. Rejhana je to smatrala dokazom odanosti. Jedne večeri u februaru otac je izveo Hatidžu na obalu jezera Ontario, koje je bilo zaleđeno do horizonta. Dugo su šutjeli na vjetru. "Jesi li odustala?" pitao je. "Nisam." "Ja sam cijeli život gledao srca iznutra", rekao je. "Tvoje je dobro. Njegovo je prazno." Hatidža je rekla da joj je hladno i da bi se vratila.
Kad su se vratili, ni otac ni kćerka nisu se predomislili. Hatidža je Tahiru rekla da je spremna i da im očev novac ne treba. Tahir je dugo šutio. Onda je rekao da ne treba žuriti, da kćerka ne smije izgubiti oca zbog njega, da će profesor možda s vremenom omekšati. Govorio je lijepo, kao i uvijek, ali je pritom gledao kroz prozor, prema vrtu i kući, a ne u nju. Sedmicu kasnije rekao je da je dobio posao u Minhenu, privremeno. Obećao je da će doći da se oproste. Nije došao. Hatidža je do dva čekala na prozoru i gledala ulicu na kojoj se ništa nije micalo. Otputovao je autobusom sa glavne stanice. Sutradan je stigla poruka: "Ne želim biti razlog da izgubiš oca. Oprosti." Hatidža ju je pročitala jednom, izbrisala je i vratila se goblenu.
"Rekao sam ti", rekao je otac za večerom. "Jesi", rekla je ona. Nikad mu nije oprostila što je bio u pravu, kao ni Tahiru što nije bio ono što je rekao da jeste.
Poslije su dolazili drugi: jedan udovac, zubar s Grbavice, pa jedan profesor s Pravnog fakulteta, pristojan i dosadan. Hatidža ih je odbila ljubazno, svakog uz kafu. Otac se razbolio od srca, što je on sam smatrao lošom šalom. Pred smrt, prije šest godina, zatražio je od nje da mu obeća da se nikad neće udati za Tahira Dautbegovića. "Ne namjeravam se udati za njega", rekla je. "Ali neću ni obećati." Promijenio je testament. Najveći dio otišao je fondaciji. Hatidži su ostali kuća na Vratniku i majčin stan. Bilo joj je dovoljno.
U osam je zazvonilo. Tahir je imao četrdeset i sedam godina, deblji vrat, rjeđu kosu i skup kaput koji je pamtio bolje sezone. Glas mu je ostao isti. Dok je govorio, pogled mu je dvaput otišao do klavira i do slika na zidu, kao da ih broji. Tetka ih je, kao nekad, ostavila same u salonu. Rekao je da se razveo u Minhenu, da se vratio u Sarajevo i da nije bilo dana da nije mislio na nju. Bio je mlad i glup, rekao je, a njen otac strog čovjek, Bog mu dao rahmet. "Možemo li bar biti prijatelji?" pitao je. "A s vremenom, ko zna."
"Ne, Tahire", rekla je Hatidža. Rekla je to tiho, bez ljutnje, kao što se kaže koliko je sati. On se nasmiješio onim starim osmijehom. "Rejhana mi je rekla da si sama." "Tetka gleda serije", rekla je ona. "Promijenio sam se, Hatidža." "Znam. I ja sam." Ustala je i otvorila mu vrata salona. Na pragu je zastao, kao da čeka da se ona predomisli, kao što je i ona nekad čekala. Nije se predomislila. "Laku noć", rekla je i zatvorila vrata.
Tetka je plakala u kuhinji. "Dušo, pa on je došao zbog tebe!" Hatidža nije odgovorila. Vratila se u salon, sjela uz lampu i uzela goblen. Udjenula je plavi konac u iglu i nastavila nebo iznad Vrela Bosne, bod po bod, polako, kao da za to ima cijeli život.