Harmonika s druge obale Bregave

Tu harmoniku htio sam kupiti dvadeset godina. Moja kafana stoji na lijevoj obali Bregave, ispod Vidoškog grada, a preko vode, malo uzvodno, kamena je kuća Asafa Krehića. Ljeti, kad utihne cesta, čuje se sve: kako Asaf zalijeva paradajz, kako kašlje, kako u devet navečer otvara harmoniku i svira dok mu ruke ne otežaju. Crvena, stara, s tipkama požutjelim kao zubi pušača, ostala mu je od oca. Svake godine nudio sam mu za nju više. Svake godine je odmahivao glavom. "Kad prodam nju, Hido", govorio je, "nemam više šta prodati."

Malo ko se danas sjeća da je Asaf nekad bio drugi najbogatiji čovjek u ovom kraju, odmah poslije Abida s kamenolomom. Imao je restoran Šipak, u staroj vodenici na Bregavi, s pastrmkom iz vlastitog bazena i teletinom ispod sača zbog koje su ljudi dolazili iz Mostara, Dubrovnika i Sarajeva. Imao je dva auta, kuću u Neumu i četrnaest konobara. Imao je, nažalost, i oči, a te su oči jednog ljeta pale na Džemilu, Abidovu ženu.

Džemila nije bila žena za koju bi se reklo da je ljepotica. Bila je visoka i mirna i gledala je ljude kao da ih broji. Ali Asaf nije vidio nikog drugog. Udvarao joj se jedino kako je znao, hranom. Kad bi subotom došla s Abidom i društvom, na njihov sto stizala su jela koja niko nije naručio: pastrmka punjena orasima, punjene paprike, baklava koju je pekao sam, u pet ujutro. Za njen rođendan doveo je muzikante iz Mostara, a jedne noći u augustu pustio je vatromet iznad Bregave, tako da je pola Stoca mislilo da je neko poludio. Džemila je svaki put zahvalila, uljudno i kratko, i otišla kući s mužem. Nikad mu nije dala ni pola razloga. Abid se smijao. Govorio je da je Asaf najjeftiniji kuhar na svijetu, jer naplaćuje samo piće.

Za šest godina Asaf je u te ručkove i vatromete potrošio sve: novac, kuću u Neumu, auta, na kraju i Šipak, koji je kupio neki čovjek iz Čapljine i od njega napravio piceriju. Ostala mu je očeva kuća uzvodno, vrt sa smokvama i šipcima, dvije košnice i harmonika. U čaršiji su govorili da je to ono što dobije čovjek koji voli tuđu ženu. Ja sam mislio da je to ono što dobije čovjek koji ne zna voljeti napola.

Prije dvije godine Abid je umro od srca, u svojoj kancelariji u kamenolomu. Džemila je ostala s desetogodišnjim Jahjom, s novcem kojem niko nije znao kraja i s Abidovom braćom, koja su od prve sedmice počela brinuti za koga će se preudati. Iz Mostara se s djetetom preselila u porodičnu kuću na Bregavi, tri kuće od Asafove. I tu se desilo nešto što nije planirala ni ona ni on: Jahja je čuo harmoniku.

Dječak je počeo dolaziti svake večeri. Sjedio bi na Asafovom kamenom zidu, s nogama iznad vode, i slušao. Poslije sedmicu dana Asaf mu je stavio harmoniku u krilo i pokazao kako se drži meh. Do kraja ljeta Jahja je znao odsvirati Sejdefu majka buđaše, pogrešno, ali do kraja. Slušao sam ga iz kafane i brisao čaše sporije nego obično. Džemila ga je zvala s prozora kad bi pao mrak. Nikad nije prešla tih trideset metara do Asafovog dvorišta.

U oktobru Jahja se razbolio. Počelo je kao prehlada, prešlo u upalu pluća, pa u komplikacije zbog kojih je tri sedmice ležao u bolnici u Mostaru. Kad su ga pustili kući, bio je blijed i lagan kao papir i nije htio jesti. Ležao je kod prozora koji gleda na Bregavu. Kad ga je majka pitala šta bi volio, bilo šta, rekao je da bi volio harmoniku čika Asafa. Da je ima, rekao je, odmah bi ustao.

Zulejha, Abidova sestra, ispričala mi je kasnije da je Džemila dvije noći hodala po kući. Mogla je kupiti dvadeset novih harmonika. Kupila je jednu, njemačku, skupu, a Jahja ju je okrenuo zidu. Hoću Asafovu, rekao je. Džemila je znala šta znači to tražiti. Taj čovjek joj je dao sve što je imao, a ona njemu nijednom ni kafu. Sad treba otići i uzeti mu jedino što mu je ostalo. U subotu ujutro obukla se, povela Zulejhu za društvo i prešla tih trideset metara.

Asaf je bio u vrtu, u starim pantalonama, kad su se pojavile na kapiji. Zulejha kaže da je spustio motiku i stajao kao da gleda avet. Džemila mu je pružila ruku. "Došle smo da ti vratimo bar jedan ručak", rekla je. "Ako nas primiš, ručale bismo danas s tobom. Ništa posebno. Šta imaš." Asaf je rekao da mu je čast, posjeo ih na terasu, u hlad pod smokvu, i otišao u kuhinju. U kuhinji je, kako mi je poslije rekao, imao pola hljeba, tri jajeta, teglu pekmeza od smokava i glavicu luka. U novčaniku dvadeset maraka. U glavi dvadeset godina ručkova koje je nosio na njen sto.

Deset minuta kasnije ušao je u moju kafanu s harmonikom na leđima. Nije sjeo. Spustio ju je na šank, pažljivo, kao dijete na krevet. "Koliko si ono nudio, Hido?" Rekao sam mu. Rekao je da će uzeti hiljadu i dvjesto, ako ih imam odmah, u gotovom. Imao sam. Pitao sam ga šta se desilo. "Džemila mi je došla na ručak", rekao je, a na licu mu je bilo nešto između dženaze i svadbe. Uzeo je novac i otrčao preko mosta prema mesnici, a ja sam ostao s harmonikom za koju sam se cjenkao dvadeset godina i nisam je smio ni otvoriti.

Ručak je, kažu, bio kao u najboljim danima Šipka. Pastrmka iz ribogojilišta na Bregavi, pečena na žaru, s blitvom i krompirom. Janjeći kotleti, salata od paradajza iz vrta, hljeb koji je kupio još vruć. Za kraj smokve punjene orasima, s kajmakom, i kafa u džezvi koju je donio na tacni, kao nekad. Džemila je jela polako i pričala o Jahji, o školi, o Abidovoj braći, i Zulejha kaže da se prvi put otkako je udovica nasmijala naglas.

Kad je popila kafu, Džemila je spustila fildžan i rekla da nije došla samo zbog ručka. Ispričala mu je za bolnicu, za njemačku harmoniku okrenutu zidu, za dječaka koji leži kod prozora i ne jede. "Znam koliko tražim, Asafe", rekla je. "Znam šta si ti meni davao, a ja tebi ništa. Nemam pravo. Ali on mi je jedino dijete. Daj mu harmoniku da je drži dok ne ozdravi. Platit ću koliko kažeš, ili ću ti je vratiti, kako hoćeš." Asaf je dugo šutio. Onda se, kaže Zulejha, rasplakao kao dijete, s rukama na koljenima. Džemila je mislila da mu je teško dati je i počela se izvinjavati.

"Nije to", rekao je Asaf kad je mogao govoriti. "Nemam je više. Prodao sam je jutros Hidi, da vam napravim ručak. Nisam imao šta drugo staviti pred tebe. Dvadeset godina sam čekao da sjedneš za moj sto, a kad si sjela, imao sam tri jajeta." Pokazao je na prazne tanjire. "Eto ti harmonike. Pojele ste je." Džemila je gledala tanjire, pa njega. Ništa nije rekla. Ustala je, dodirnula mu rame i otišla sa Zulejhom kući, a Zulejha kaže da je cijelim putem šutjela, onako kako šute ljudi kad nešto odlučuju.

Te večeri harmonika je stajala na mom šanku i nisam mogao gledati u nju. Pred zoru sam je uzeo, prešao most i pokucao na Džemilina vrata. Otvorila je u kućnom ogrtaču. Rekao sam da je ovo Jahjino, od čika Asafa, posuđeno do ozdravljenja, i da o novcu nema šta pričati, jer je harmonika sad moja, a svoje stvari dajem kome hoću. Uzela ju je objema rukama i rekla samo: "Neće on to zaboraviti, Hido." Nisam pitao misli li na Jahju ili na Asafa.

Jahja je svirao cijelu zimu. Prvo ležeći, pa sjedeći, a u februaru stojeći na terasi, u jakni, dok mu je majka s vrata vikala da uđe. U martu se vratio u školu. U aprilu su Abidova braća došla iz Mostara s prijedlogom: jedan udovac s dva hotela u Neumu, pristojan i imućan, pitao je za nju. Džemila ih je saslušala i rekla da se udaje za Asafa Krehića. Stariji brat se nasmijao i rekao da Asaf nema ni harmonike. "Ima", rekla je Džemila. "Kod Jahje je. Dvadeset godina me hranio, a ja njemu nisam skuhala ni kafu. Hajde da vidimo kako je to obrnuto."

Vjenčali su se u junu, u Asafovom vrtu, pod smokvom. Muzike nije bilo osim Jahjine: odsvirao je Sejdefu majka buđaše, pogrešno, ali do kraja, a Asaf je stajao s rukom preko očiju. Harmonika je od tada u njihovoj kući, a meni je ostalo da preko vode slušam kako dijete vježba. Novac mi niko nije vratio, niti sam ga tražio. Ali subotom ručam kod njih i nikad mi ne daju platiti, pa sam izračunao da ću harmoniku, ako Bog da, do iduće jeseni pojesti.