U Livnu se otac zove ćaća, i Roko je tu riječ naučio prije nego što je saznao da ga on nema. Saznao je to u drugom razredu, na školskom igralištu, od Duje Barišića, koji je bio za glavu viši od svih i čiji je ćaća vozio kamion za Njemačku. "Gdje ti je ćaća, Roko?" pitao je Duje pred svima, onako kako se pita nešto na šta se odgovor već zna. Roko je rekao da mu je ćaća u Austriji, na građevini, jer je to čuo od nekog drugog djeteta o nekom drugom ćaći. Duje se nasmijao. "Ma kakva Austrija. Moja mater kaže da ti nemaš ćaću. Da ga nisi nikad ni imao."
Do kraja velikog odmora znala je cijela škola. Djeca su ga opkolila kod koša i skandirala nemaš ćaću, nemaš ćaću, kao na utakmici. Kad je zazvonilo za kraj nastave, Roko nije otišao kući. Otrčao je niz ulicu, preko ceste, do Bistrice, i sjeo na kameni zid kod starih mlinica, gdje se voda pjeni preko praga. Bacao je kamenčiće u rijeku i plakao onako kako plaču dječaci od osam godina kad misle da ih niko ne vidi: ljutito, brišući nos rukavom.
Mijo Galić ga je vidio s vrata radionice. Autolimarija Galić stoji na samoj obali, u staroj kovačnici koju je sagradio njegov djed, i iznad ulaza još visi potkova velika kao tanjir. Djed je bio kovač, otac kovač, i Mijo je kovao do dvadeset pete, dok konji nisu postali rijetkost, a oni divlji na Cincaru potkove nikad nisu ni trebali. Onda je prešao na blatobrane, haube i vrata od golfova. Bio je krupan, s rukama kao lopate, a glas se trudio držati tihim, jer otkako mu je prije četiri godine umrla žena, nije u kući imao razloga govoriti glasno.
Sišao je do zida, obrisao ruke o kombinezon i sjeo pored dječaka, ne preblizu. Neko vrijeme obojica su gledala u vodu. "Ko te je naljutio?" pitao je. "Niko." "Taj Niko mora da je velik kad tako plačeš." Roko se skoro nasmijao, pa se sjetio i opet zaplakao. Ispričao mu je sve u jednom dahu: Duje, igralište, Austrija koje nema. "Kažu da nemam ćaću", rekao je. "Svako ima ćaću", rekao je Mijo. "Nekad samo nije tu." "Moj nije nikad bio." Mijo na to nije imao šta reći. Zato je rekao da je kasno, da će se mama brinuti i da će ga on otpratiti.
Roko je s majkom živio na kraju jedne ulice ispod Gorice, u maloj kući s plavom kapijom i golfom kojem su prednja vrata bila ulubljena još od prošle zime. Višnja je radila u smjenama u sirani, a popodne je čistila kancelarije u općini. U Livnu su je znali kao ženu koja se nigdje ne zadržava: ni u prodavnici, ni poslije mise, ni na kapiji kad je neko zovne. Imala je dvadeset jednu kad je rodila, i grad joj to nikad nije zaboravio, iako niko nije znao ništa sigurno osim da je otac bio iz Splita i da je jedno ljeto radio na Buškom jezeru.
Otvorila je prije nego što su pokucali. Vidjela je sina crvenih očiju i krupnog čovjeka u kombinezonu iza njega, problijedila, pa pocrvenjela. Mijo je skinuo kapu i držao je objema rukama kao da je ona za nešto kriva. Rekao je da je mali bio kod mlinica, da mu nije ništa, da su ga djeca malo zadirkivala. Višnja je kratko rekla hvala i zagrlila sina, i Mijo se već okretao da ode, kad ga je Roko povukao za rukav. "Hoćeš li ti biti moj ćaća?"
Nastala je tišina u kojoj se čulo kako na Gorici zvoni za večernju misu. "Roko", rekla je Višnja oštro, kao što se kaže djetetu koje je dotaklo vruću peć. Mijo je pogledao dječaka, pa nju, pa ulubljena vrata golfa. "Hoću", rekao je. Onda je, jer mu se učinilo da je bio prebrz, dodao: "Ako mama dozvoli. I ako mi dođeš pomagati u radionicu subotom, jer mi treba neko ko zna držati čekić." Višnja nije rekla ništa. Tiho je zatvorila vrata, a Mijo je cijelim putem do Bistrice pričao sam sa sobom.
Sutradan je Roko ušao u školu kao da je preko noći narastao. Na prvom odmoru stao je pred Duju i rekao da ima ćaću. Zove se Mijo Galić, limar je kod mlinica i ima čekić veći od Dujine glave. Duje je otišao pitati mater, a na drugom odmoru vratio se s presudom: Mijo Galić nije oženio Rokovu majku, a ćaća koji nije oženio mater ne važi. To ti je, rekao je, kao auto bez papira. Djeca su se smijala. Roko se ovaj put nije rasplakao. Poslije nastave otišao je pravo u radionicu.
U radionici su bila još dvojica: stari Mijat, koji je radio s Mijinim ocem, i Dinko, mladić koji je farbao auta i pjevao dok farba. Kad je Roko na vratima ispričao šta je rekao Duje, Dinko je prestao pjevati, a Mijat je spustio brusilicu. Mijo je stajao nad haubom jednog pasata i lupkao gumenim čekićem po ulegnuću, sve sporije. "Bez papira", ponovio je. "Tako je rekao", kazao je Roko. Mijat je obrisao ruke krpom i rekao, ne gledajući nikog: "Dobra je to žena, Mijo. Radi dva posla, nikog ne ogovara, a dijete joj je odgojeno. Da sam ja tvojih godina, ne bih čekao da mi to kaže neko od osam godina." Dinko je dodao da Višnjinom golfu trebaju nova vrata, ako mu to išta znači. Mijo je dugo gledao u haubu. Onda je skinuo kombinezon.
Te večeri pokucao je na plavu kapiju opran, obrijan i u košulji za koju se vidjelo da je dugo bila u ormaru. U rukama je imao kotur livanjskog sira, najboljeg, od jednog domaćina iz Čaprazlija. Višnja je pogledala njega, pa sir, i nasmijala se, prvi put otkako ju je poznavao. "Mijo, ja radim u sirani." On je pocrvenio do ušiju i rekao da zna, ali da nije znao šta drugo donijeti, a cvijeće ne zna birati. Ušao je. Sjeo je na rub stolice kao da će svaki čas ustati. Pričali su o Roku, o školi, o golfu. Kad je dijete zaspalo, Višnja mu je ispričala i ono o Splitu i Buškom jezeru, kratko i bez suza, i čekala da vidi kako će je gledati. Gledao ju je isto.
Dolazio je srijedom i nedjeljom. Ispravio je vrata na golfu, pa kapiju, pa oluk. Subotom je Roko u radionici sjedio na drvenom sanduku, s naočalama za varenje koje su mu padale na nos, i učio da se ulegnuće ne udara nego nagovara. U ulici su prvo šutjeli, pa šaptali, a onda se jednog dana Višnjina komšinica sama ponudila da pričuva Roka kad njih dvoje odu u grad na pizzu. Višnja je rekla da ne idu na pizzu. Komšinica je rekla da bi trebali.
U junu, na kapiji, Mijo je izvadio iz džepa nešto umotano u novinski papir. Bila je to mala potkova, prava, koju je prethodne noći iskovao na djedovoj vatri, prvi put za dvadeset godina. "Ja ne znam govoriti lijepo", rekao je. "Znam samo popravljati. Ako hoćeš, ja bih se oženio. Tobom, mislim. I njim." Višnja je dugo držala potkovu, još toplu od njegovog džepa, i Mijo je već mislio da je sve pokvario, kad je rekla da hoće, ali da to Roku kaže on, jer je mali prvi pitao.
Sutradan je Roko na prvom odmoru opet stao pred Duju. Rekao je da će se Mijo Galić u septembru oženiti njegovom majkom, da će imati papire kao svaki ćaća i da je Mijo rekao da će svakome ko ga dira ispraviti uši kao blatobran, gumenim čekićem, polako, da ne pukne lak. Duje je dugo šutio. Djeca su čekala. Onda je Duje rekao, tiše nego inače, da je njegov ćaća prošle sedmice zakačio kontejner na parkingu kod robne kuće i da mu je branik sav ulubljen. Pitao je koliko bi to koštalo. Roko ga je odmjerio od glave do pete, kao Mijat kad odmjerava auto koji su mu dovukli poslije sudara. "Za tebe", rekao je, "duplo."