Pidžamu sam kupila u sedam i petnaest, kod Rondoa, u maloj radnji koja je tek dizala roletnu. Plava, na sitne bijele pruge, pamuk, veličina XL, trideset devet maraka. Prodavačica me pitala je li za poklon, a ja sam rekla da je za bolnicu, i ona ju je bez riječi stavila u običnu kesu. Mario je kod kuće imao tri pidžame, sve isprane. Nisam željela da ga na traumatologiji vide u nečemu u čemu izgleda kao čovjek o kojem se niko ne brine. Dvadeset tri godine braka nauče te takvim sitnicama.
Telefon je zazvonio u dva i deset noću. Policajac, vrlo pristojan, rekao je da je moj muž sletio s puta kod Bune, da je živ, da je pri svijesti i da su ga odvezli na Bijeli Brijeg. Slomljena potkoljenica, dva rebra, posjekotina iznad obrve. Škoda je završila u ogradi šipkovog voćnjaka, a voćnjak je, kako je policajac dodao, prošao gore od auta. Mario mi je u srijedu rekao da vozi vino jednom hotelu u Neumu i da će prespavati tamo, jer ne voli voziti noću po kiši. Ležala sam poslije toga budna do jutra i u glavi crtala put od Neuma do kuće, koji zaista ide preko Bune. Crtala sam ga iznova i iznova, kao da će mi neko pregledati zadaću.
Posjete na traumatologiji su od tri do četiri. Došla sam dvadeset minuta ranije, jer sam u apoteci zamolila koleginicu da me pokrije, i sjela na plastičnu stolicu u hodniku trećeg sprata, pored aparata koji za marku daje nešto slično kafi. Napolju je padala ona mostarska novembarska kiša koja ne pada nego visi u zraku. U hodniku je, osim mene, sjedila još samo jedna žena, mlađa, možda trideset pet godina, u bež kaputu, s mokrim pramenovima kose zalijepljenim za vrat. Na koljenima je držala kesu. Iz kese je virio rukav plave pidžame na sitne bijele pruge.
Prvo sam pomislila da je to slučajnost, jer u Mostaru nema mnogo radnji i sve prodaju iste stvari. Onda sam se sjetila kako je Mario svake zime, kad bih mu kupila pidžamu na kockice ili jednobojnu, vrtio glavom. "Samo na pruge, kao moj babo", govorio je. "Sve ostalo je za penzionere." Govorio je to pred mojom majkom, pred našom kćerkom Petrom i, kako sam sad shvatila, pred ovom ženom. Pogledala sam njenu kesu, pa svoju. Ona je pogledala moju. Imale smo čak i isti račun, savijen napola i zataknut između dugmadi.
Iz sobe na kraju hodnika izašla je medicinska sestra s fasciklom i pitala ko je za Krešića. Ustala sam ja. Ustala je i ona, pa sjela, pa opet ustala, kao da joj noge nisu znale šta im je dozvoljeno. Sestra je pogledala nas dvije i ono što smo držale u rukama. Rekla je da pacijent smije primiti jednu osobu, petnaest minuta, ali da je upravo zaspao poslije terapije, pa neka pričekamo pola sata. Onda se vratila u sobu brže nego što je izašla.
Žena se zvala Monika. To mi je rekla prva, prije nego što sam išta pitala, kao da se predstavlja na šalteru. Rekla je i da živi u Blagaju, iznad vrela, i da je Mario od nje otišao u pola jedan, jer mu je ujutro, navodno, bio sastanak u Čitluku. Kad se nije javio porukom da je stigao, zvala ga je deset puta, a u dva ujutro zvala je bolnicu. Sve je to rekla tiho i na kraju dodala da zna da mi nije lako. Odgovorila sam da ne zna, ali da je u redu, jer ni ja nisam znala ništa do prije tri minute.
Pola sata je dugo na plastičnoj stolici. Kupila sam nam dvije kafe iz aparata, jer mi se činilo glupo kupiti samo sebi. Monika je pričala, a ja sam slušala kao što slušam ljude koji mi na šalteru nabrajaju lijekove koje piju, i provjeravala šta se s čim slaže. Mario joj je rekao da odavno spavamo u odvojenim sobama. Rekao joj je da ja znam za nju i da sam pristala šutjeti dok Petra ne završi fakultet u Zagrebu. Rekao joj je i da je zbog Petrinog stana u Zagrebu ostao bez ušteđevine, pa zato još ne mogu zajedno unajmiti nešto u gradu. Petra živi u studentskom domu i subotom radi u pekari.
Onda sam ja rekla svoje, jer mi se činilo pošteno. Da spavamo u istom krevetu, s moje strane prozor, s njegove radio. Da mi je u septembru rekao kako su im u firmi smanjili plate, pa smo otkazali ljetovanje u Gradcu. Da sam svakog drugog četvrtka, dok je on bio na terenu u Neumu, išla sama kod njegove majke u Rodoč da joj operem prozore. Monika je slušala s kafom koju nije pila. Kad sam spomenula četvrtke, spustila je čašu na pod. Rekla je da je četvrtkom večerao kod nje i da je uvijek donosio vino iz podruma u Čitluku, ono za koje je govorio da ne ide u prodaju.
Sestra se vratila i rekla da je pacijent budan i da može ući jedna osoba. Monika je rekla da uđem ja, jer sam supruga, i da će ona ostaviti pidžamu kod sestre i otići. Rekla sam joj da mi da kesu. Gledala me nekoliko sekundi, kao da odmjerava šta sve žena može uraditi s pidžamom od trideset devet maraka, a onda mi je kesu pružila. Uzela sam obje i ušla.
Mario je ležao kod prozora, s nogom u gipsu i flasterom iznad obrve. Kad me ugledao, nasmiješio se osmijehom koji je čuvao za carinike i saobraćajce. Počeo je odmah: hotel u Neumu, kiša, nije mogao zaspati pa je krenuo ranije, nije me želio buditi. Govorio je glatko, kao da je tekst ponavljao cijelo jutro. Nisam ga prekidala. Izvadila sam obje pidžame, raširila ih jednu do druge preko deke i preko gipsa i poravnala im rukave. Bile su iste do posljednjeg dugmeta.
Mario je zašutio usred rečenice. Gledao je pidžame, pa vrata, pa opet pidžame. Onda je tiho pitao: "Koja je tvoja?" To mi je ostalo više od svega drugog. Nije pitao kako znam, nije pitao gdje je ona, nije rekao da mu je žao. Pitao je koja je moja, kao da će prema odgovoru znati kako dalje. Rekla sam mu da se ne razlikuju. Jednu sam savila na četiri i vratila u kesu zajedno s računom, a drugu sam ostavila na deki. Rekla sam mu da je ta od Monike i da će ga njegove stvari čekati kod majke u Rodoču, u kutijama od vina, kad ga puste kući.
U hodniku je Monika i dalje stajala pored aparata, s rukama u džepovima. Pitala je šta je rekao. Rekla sam joj da je pitao koja je moja. Gledala me dugo, a onda se nasmijala, kratko i ružno, kao kad se neko nasmije na sahrani pa se uplaši vlastitog glasa. Pitala me treba li mi prevoz do grada. Rekla sam da treba. Vozila je mali crveni auto u kojem je mirisalo na Mariov parfem, pa smo obje, bez dogovora, spustile prozore iako je padala kiša.
Ostavila me kod Rondoa, ispred one iste radnje. Prodavačica me prepoznala i pitala da li veličina nije odgovarala. Rekla sam da je veličina bila dobra. Vratila mi je trideset devet maraka. Prešla sam ulicu, sjela u kafanu do prozora i naručila pravu kafu, prvu tog dana koja nije bila iz aparata, i pila sam je polako, sve dok se kiša nad Humom nije počela dizati.