Srijeda , 23 kolovoz 2017
TEBI

TEBI

Piše: Zorica Pre tačno godinu dana krenula je naša priča, a danas se ta ista priča završava. Sve je krenulo iz šale, zezanja, dosade, i pretvorilo se u najlepšu vezu, vezu iz bajke, koja je izgledala kao da nema kraja, kao da ce da zauvek da traje, a sada prestaje. Poršlo je tačno godinu dana kada je sve počelo, a za to vreme sam te upoznala, zavolela, i evo..na kraju izgubila. To je nešto što nikada nisam želela da se desi. Svi ti meseci provedeni sa tobom su stvarno najlepši deo mog života. Stvarno nisam ni sanjala da cu naći nekada nekog poput tebe, koji ce mi pružiti sve.. pravu ljubav, podršku, sigurnost, snagu, razumevanje. Uvek si bio tu kada sam te trebala, uvek si bio tu da me uhvatiš, da ne padnem, da mi kažeš “biće sve okej” i da budeš uz mene do kraja! Toliko sam puta bila blizu dna, a ti si me uhvatio i pokazao pravi put, sreću i bolju stranu svega!

Svakim danom si me činio sve srecnijom, i dokazivao mi da se vredi zaljubiti u tebe.. Naučio si me da volim, šta znači stvarno biti zaljubljen i koje sve vrednosti ima duga veza. Uz tebe sam sve imala. Bio si tu kada sam bila nasmejana, da se zajedno sa mnom smeješ…kad sam srećna, bio si tu da deliš sa mnom tu sreću…kada sam bila tužna, bio si tu da me zagrliš, da mi kažeš da ćeš uvek biti kraj mene i da me nasmeješ… kada sam bila nervozna i histerična, samo ti si umeo da me smiriš… Sa tobom sam doživela nezaboravne trenutke, koje mislim da ni sa kim vise neću moci. Prosli smo kroz mnoge stvari zajedno, imali smo nešto što retko ko ima. Svi oni zajednički provedeni trenuci…svi nasi poljupci, zagrljaji, suze, svadje, sme tužna, bio si tu da me zagrliš, da mi kažeš da ćeš uvek biti kraj mene i da me nasmeješ… kada sam bila nervozna i histerična, samo ti si umeo da me smiriš… Sa tobom sam doživela nezaboravne trenutke, koje mislim da ni sa kim vise neću moci.

Prosli smo kroz mnoge stvari zajedno, imali smo nešto što retko ko ima. Svi oni zajednički provedeni trenuci…svi nasi poljupci, zagrljaji, suze, svadje, smeh, nerviranje, sve je to bio deo naše veze. Sve one šetnje po keju, to ću možda čak I najviše pamtiti. Ceo kej smo ti I ja, mi, naša veza. Tamo je sve i krenulo, stapić, jedan korak ti, jedan korak ja, pruzanje ruke, i najlepši poljubac..naš prvi poljubac, naš početak. Da li se secaš svega onoga? Svih onih šetnji po keju, naše priče, poljupci, zagrljaji, držanje za ruke…sneg, park..trčanje po travii, valjanje po travi i snegu, gledanje u nebo, u onu najsjajniju zvezdu, našu zvezdu. Ona nas je uvek pratila, i pratiće nas zauvek, kad god pogledaš nebo, videćeš mene, tamo sam ja! I ako nas je sada zivot rastavio iz njemu poznatih razloga, na nebu ćeš me uvek pronaći kad ti zatrebam! A svaki put kada bude padala kisa, seti se mene, nas, i koliko smo se voleli, nek te ona podseti na najlepse trenutke koje smo proveli uz nju. Razmisljam…okrećem se…vraćam film u nazad, previše je uspomena, lepih trenutaka. Gde god pogledam, sta god cujem, vidim, osetim…vidim tebe, nas..

Oko mene si samo ti! Sedim sad u sobi, i pisem ti ovo, osvrcem se okolo.. Slagalica, uvenula ruza, šolja, ram sa nasom slikom, tvoja slika, punoo razbacanih srca po krevetu, dva medveda koja i daljee vuku tvoj miris, a onda uspomene…Koliko li smo samo puta lezali na ovom krevetu u mojoj sobi, zagrljeni, zaljubljeni…gledali film, spavali,grlili, mazili, jeli pizzu, svadjali se, bili tužni, srećni…Koliko sam samo puta ležalaa u tom krevetu, i cele noci pričala sa tobom preko telefona, satima i satima, a nikada da nam dosadi. Koliko li sam samo puta zaspala u tom krevetu u suzama, ili sa osmehom zbog tebe. A onda se setim jos puno trenutkaa provedenih sa tobom. Gde god se šetam, prolazim, setim se neke naše lepe uspomene, neke naše gluposti, smeha… A onda se zapatim..dal ću jos sa nekim imati sve ono što sam imala sa tobom? Da li ću nekoga voleti kao tebe? Da li ćemo nekad za nekoga činiti ono što smo činili jedno za drugog? Pa samo se seti šta smo sve prošli i šta smo sve cinili jedan za drugog..

Uspeli smo da pobedimo sve prepreke koje su htele da nas razdvoje.. Sve smo pobedili, bili jedan uz drugoga, za našu smo se ljubav borili! Zašto smo sada stali?! Da li si već zaboravio one najlepše dane, trenutke..? Nase upoznavanje, prvi poljubac, Nova godina, prvi put kad si reko da me voliš, Zlatibor, telefonski razgovori, da li se sećaš one zime kada rekla sam ti da..srećo volim te! , tvoj i moj rodjendan, bioskop,,dan zaljubljenih, parking, naš prvi put….. Jel si zaboravio sve one reči, obećanja, planove, maštanja..? Gde je nestalo ono zauvek? Gde je nestalo ono volim te najviše na svetu i nemaš pojma koliko mi značiš? Gde je nestalo ono da sam ja ona koju nikada ne zeliš da izgubiš? Gde je nestalo ono da ne možeš da zamislis sebe bez mene?

Gde je nestala ona ljubav, sreća, radost, zaljubljenost? Sve ono je uspelo da nestane za par dana? Ako je tako, onda to nije bila ljubav. Jer ljubav ne može da nestane za tren. Da li ćeš neku voleti kao mene? Da li ćes neku gledati, ljubiti, grliti kao mene? Da li ćes zbog neke zaplakati? Da li ćes sa nekom imati veče kao sto smo imali kod ——-, nešto onako savršeno, iskreno, posebno..? Da li će neka umeti da te nasmeje kad ti je najteže, da bude uz tebe, da ti pruži sve, da sa njom pričaš o svemu, da bude i tvoja devojka, i najbolja drugarica? Da li ćeš naći neku koja će biti uz tebe kad god ti zatreba, koja će te voleti kao ja i koja će ti pružiti sve što sam ti ja pružila? Hoće, možda jednog dana… Ali u skorije vreme, i sam znaš da neće…

Evo..već je skoro prošlo 3 meseca kako nismo zajedno, dosta vremena…U početku mi je bilo najgore, ali ni sada mi ništa nije bolje.. Od kad si otišao, sve je krenulo nizbrdo, ništa lepo se ne dešava, ništa ne može da me nasmeje, oraspolozi… Nekada mi je bukvalno bio potreban samo tvoj osmeh da budem srećna i raspolozena, a sada me je veoma teško oraspoložiti, skoro pa nemoguće…Takodje, pre kada me zagrliš osećam se voljeno i sigurno, a sada sam jako nesigurna u sebe…Jeste, puno je ljudi oko mene, koji mi svakodnevno pružaju ljubav, podršku…ali ništa ne vredi, jer ništa više nije isto kada nema tebee…Ti si mi uvek davao snagu i volju da idem napred kada je najteže… Mislila sam da ću te vremenom zaboraviti, prestati da te volim,i da ću krenuti da se navikavam bez tebe… ali ne vredi, previše sam vezana za tebe.. Jeste da je dosta osećanja nestalo, da si me kroz ovih 3 meseca i razošarao, i mnogo puta naljutio, i da si se mnogo promenio, ali srce je jače od razuma, ne prestaje da te voli uprkos svemu, jer je i ono svesno da ono sto smo mi imali, ne može da nestane za ovako kratko vreme…

Svi mi kazu da te zaboravim, jer si otišao…alii…ono što se voli, voli se i kad se izgubi! Reko si kroz vreme, možda se desi da se pomirimo, da se sve vrati..a vreme prolazi, a ništa se ne menja.. Vidjamo se, ljubimo, sve je kao drugarski, a kad poželimo da se udaljimo jedan od drugog, ne možemo to da uradimo, previše smo povezani.. Svadjamo se, mirimo se, družimo se, ljubimo se, mrzimo se..Mešaju se iz dana u dan osećanja…A vreme samo prolazi, a ja ne želim da prodje toliko vremena da sve prodje, da bude kasno za nas… Znam, nisam se nikada borila za tebe, onda kad je najviše trebalo, ja sam sedela kući i plakala…Dok si se ti uvek borio za mene, i sve dao od sebe da me vratiš na staro. Znam, mnogoo sam grešila u vezi, ali dala bih sve od sebe da se to sada promeni…Jer ja znam da mi možemo sve ono ponovo da probamo, pokušamo, uradimo…jer to smo MI ! Znam da mozemo sve ispočetka…jer…NIKADA NIJE KASNO ZA NOVI POCETAK !

Znam, možda ne moze nikada više da bude kao pre, jer oboje smo se mnogo promenili, ali možda možemo da krenemo od nule, da krenemo ispočetka, ponovo sve probamo i pokušamo..možda ponovo uspemo da se zaljubimo i zavolimo, jer mislim da smo zaslužili oboje jos jednu šansu. Seti se samo koji je bio tvoj najlepši period žvota, kad si bio najsrećniji, kad si bio svaki dan nasmejan, kada ti je bio svaki dan ispunjen, kada si se osećao najlepše, najvedrije, najsigurnije…uz koga si proveo najlepse dane…samo se toga seti, i razmisli..da li stvarno ne zaslužujemo još jednu šansu, da li stvarno večeras stavljamo tacku na sve ono, da li je stvarno večeras kraj naše priče? Ja danas, dajem i sebi i tebi još jednu šansu za nas dvoje, poslednju šansu… Ako si spreman da je daš i da pokušaš još jednom, čekam te na starom mestu… Hajde noćas mi dodji…! I za kraj..ako ne dodješ, i shvatis da ipak ne treba pokusavati sve ispočetka, samo želim da ti kazem..hvala ti za sve sto si cinio za mene, i hvala ti za najlepse mesece u mom životu…

15.07.2014

Piše: Zorica Pre tačno godinu dana krenula je naša priča, a danas se ta ista priča završava. Sve je krenulo iz šale, zezanja, dosade, i pretvorilo se u najlepšu vezu, vezu iz bajke, koja je izgledala kao da nema kraja, kao da ce da zauvek da traje, a sada prestaje. Poršlo je tačno godinu dana kada je sve počelo, a za to vreme sam te upoznala, zavolela, i evo..na kraju izgubila. To je nešto što nikada nisam želela da se desi. Svi ti meseci provedeni sa tobom su stvarno najlepši deo mog života. Stvarno nisam ni sanjala da cu naći…

Pregled

Ocjena redakcije

Vaše ocjene

User Rating: 3.87 ( 12 votes)
28

Jedan komentar

  1. Ista moja prica za srce me je dirnula sad.