Subota , 19 listopad 2019
Naslovna » Ljubavne priče » Savršena scena
Savršena scena

Savršena scena

Piše: Ema

Kroz umornu avgustovsku noć, prepunu one letnje težine i lenjosti, Lufthansin avion se lagano spuštao na beogradski aerodrom. Užasavali su me aerodromi, a istovremeno i fascinirali. Hiljade užurbanih ljudi koji nekome idu, i uvek od nekoga odlaze. Hiljade različitih života, od onih dosadnih, iz kataloga, pa do onih o kojima bi se mogao snimiti film. Ali ipak, svi su bili u nekoj sivoj zoni, negde između. Fasciniralo me to između.

Sačekala sam torbe a mene niko nije sačekao. Niko nije znao da dolazim. Bila sam stranac. Otišla sam neosvrćući se, nisam mislila da zaslužujem doček. Stan je bio čist i provetren, ali čistačica ipak nije uspela da provetri ono što je ovaj stan sa sobom nosio. Činilo mi se kao da se uvukao u zidove i da još uvek negde iz dasaka u parketu vreba razvodnjen miris muškog parfema, miris njegovih košulja. Pomislila sam kako Matija verovatno već dugo tako ne miriše, ili pak miriše isto tako nekoj drugoj ženi, nekoj koja ga ne bi ostavila. Nekoj koja bi uvek odabrala njega. Pa ipak, prošlo je previše vremena od kako sam otišla. I nekako ja nisam više bila ista.

Posle prve jutarnje kafe, Beograd se činio bliži, poznatiji, kao da se sam grad sećao poznatih koraka na asfaltu i ponovo mi otkrivao svoje male tajne, pokazujući da me nikada nije zaboravio. Sasvim slučajno, preturajući po pošti u potrazi za zaostalim računima za održavanje zgrade, naletela sam na januarski broj Hello! magazina, sa čije naslovnice su se smešili Matija i Jana. Nešto u tom sladunjavom naslovu „Ljubav u prvom kadru“ mi je stvaralo potmulu mučninu koju sam očajnički želela da ignorišem. Gledala sam je nasmejanu, punu neke urođene elegancije koju ja nikada nisam imala, pravu mladu nadu srpskog glumišta, okruglih smeđih očiju sa savršenim tenom. Čak i sa papira, videlo se da je osmeh iskren i neizveštačen, prosto je zračila. Razjedala me misao da je možda mesto srećne i prelepe devojke pored Matije oduvek bilo kao stvoreno za Janu, a ja sam bila samo u didaskaliji. Od kada sam otišla, trudila sam se da ne pitam za Matiju ali to mazohističko čačkanje po bolnim zubima je ljudska najdestruktivnija osobina. Znala sam sve što mu se dešavalo, bar ono što su novine objavljivale iako su sve te izvrnute vesti samo produbljivale osećaj da više nije deo mog života. Međutim, taj jedan jutarnji poziv od producenta prošlog meseca je učinio da posle tri godine ponovo otvorim kofere prošlosti i odlučim da ih jednom konačno raspremim. Morala sam sebi da priznam koliko se zapravo nemerljivo plašim svega toga. Srbije. Beograda. Matije. U glavi su se odmah zavrteli svi mogući scenariji i nikako nisam mogla da zaključim čega se zapravo plašim. Da li sam se plašila da ga sretnem i da shvatim da mi više ni malo ne znači, da se pomirim sa činjenicom da nisam bila u stanju da zaista iskreno volim nekoga osim sebe, čak ni Matiju? Ili sam se plašila da mi je još uvek stalo, da sam posao u Beogradu prihvatila samo da bih ga videla opet. Nisam znala šta bi me više zabolelo. Dok sam odlagala časopis nazad na gomilu nepotrebne pošte, zapitala sam se da li Matija uopšte zna da ću ponovo raditi za njihovu producentsku kuću na novom filmu. Morao je da zna, ali ipak sam želela da saznam šta mu prolazi kroz glavu, da li ga je strah bar približno koliko i mene ili mu je sasvim svejedno?

Ponedeljak se približavao vrtoglavom brzinom a ja sam se trudila da ignorišem koliko zapravo imam tremu. Provodila sam vreme ispijajući kafe sa Dunjom, jednom od mojih najboljih prijateljica koja je već godinama živela u Beogradu. Dunja je bila prevodilac u predstavništvu Delloitte-a u Srbiji i, iako na prvi pogled tiha i pomalo nedruželjubiva, dobro je plivala kroz taj korporativni sloj i nekako uspevala da ostane normalna i ne podlegne teretu posla. Nije se ustručavala da me izgrdi i stavi mi do znanja kako nema pojma zašto sam se vraćala, kako ću se koliko u ponedeljak uveče uplakana pakovati na prvi avion za London i kako joj je ipak pored svega toga mnogo drago da sam tu. U subotu sam je naterala da odemo na popodnevni ručak u moj omiljeni restoran, skučeno nimalo elitno mesto u centru grada, sakriveno od pogleda ali uvek puno života. Kada smo stigle videla sam da je od malog bezimenog restorana koji je imao neki posebni miris i dušu, u toku ove tri godine nastalo mesto za skupljanje beogradske elite. Uređen u minimalističkom stilu, pun metalnih dizajnerskih stolica na kojima su se odmarale sve Loubutain cipele Beograda, Scarpa, kako se restoran sada zvao, nije bio ni nalik onom restorančiću u kome sam se osećala kao kod kuće. Stajala sam i u neverici posmatrala goste Scarpe koji su uštogljeno grickali svoje precenjene ručkove. Dunja me je iznervirano povukla unutra i naredila da ipak tu ručamo, žaleći se da konstantno gubimo vreme na traženje nečega što u Beogradu više ne postoji. Dok smo čekale zgodnog konobara u crnom Dunja je iznenada postavila pitanje koje se prećutkivalo od kada sam stigla u Srbiju.

– Jesi li se vratila zbog Matije ili zbog posla? Iskreno. – gledala me onako prekorno kao što je gledala svoje kolege, stavljajući im do znanja da je itekako ravnopravna. Na neki način jedva sam čekala da razgovaram sa njom o svemu što me je mučilo.

– Iskreno? Vratila sam se da bih završila tu priču jednom zauvek. Da bih mogla da nastavim dalje. I priču sa Matijom i priču sa Beogradom.

– A Igor? – nije komentarisala odgovor samo je nastavila sa pitanjima. Igor je bio moj dečko, iako ga nikako nisam smatrala dečkom. Ipak, nisam očekivala da će me pitati za njega. Bio je gitarista popularnog benda i trenutno je snimao album u Londonu. Viđali smo se retko, možda jednom ili dva puta mesečno, nekad i ređe. Tako smo funkcionisali već više od pola godine ali naša veza bila je iz dosade, bar sa moje strane a nije mi se činilo ni da je on sve to ozbiljnije shvatao. Ponekad sam imala osećaj da je svestan da sam u Srbiji ostavila nešto, ili nekog. Nekog kog on neuspešno menja.

– Igor dolazi sledeće nedelje. Nije to ništa ozbiljno, Dunja. Ne može da bude. Volela bih da može. Da ja mogu… – na trenutak sam se zamislila – Dunja? Da li misliš da sam glupa zato što sam otišla? Da sam sebična? Da sam mislila samo na svoju karijeru? Volela samo sebe?

– Ej, smiri se. Ema, to si sama odlučila. Ja lično mislim da nisi pogrešila. Pa pobogu, šta je trebalo da uradiš, da propustiš životnu priliku i sa dvadesettri kažeš „to je to od moje karijere“? Pričale smo o tome, znaš da sam se slagala sa tobom. – polako me je smirivala Dunja dok je vrhom viljuške zgađeno bockala školjku na tanjiru.

– Nisam tada mislila da je to tako striktan odabir. Ili – ili. Rekao je da razume zašto idem. Ne znam šta sam očekivala, da neće živeti kao da se ništa nije dogodilo? Pa i sama sam nastavila dalje. Ne znam. – Objašnjavala sam više sebi nego Dunji.

– Uostalom, videćemo u ponedeljak kad odeš na sastanak sa producentom. Do tada treba samo da se psihički spremiš za sve moguće reakcije. Ipak nisi videla nikog od njih već tri godine. E i da, Ema, pozdravi mi Janka! – Nasmejala se vragolasto, sećajući me na Janka, mladog glumca i Matijinog i Janinog kolegu sa javnih audicija za film na kojem sam radila. Janko je bio prava fabrika smeha, čovek koga je bilo prosto nemoguće ne voleti. Stalno se šalio, najviše na svoj račun, a Dunju, koju je upoznao preko mene, proglasio je svojom budućom ženom domaćicom iako je iz Dunje kipeo feminizam. Nismo bili u kontaktu od kad sam otišla, činilo mi se kao da u njegovom detinjastom zabavnom svetu nije bilo mesta za ozbiljne razgovore. Prisećale smo se Jankovih šala dok smo čekale račun za ovaj nepristojno skup ručak. Najednom, Dunjin osmeh je splasnuo dok je gledala preko mog ramena. Dok sam se okretala čula sam samo kako je sebi u bradu promrmljala – Uuu jebote.

Ema! – široko se smejala Jana dok je u visokim štiklama trčala ka meni. Bila sam uhvaćena u njenom zagrljaju sa mirisom Chanellovog parfema, pre nego što sam stigla da uzvratim osmeh. Kroz uvojke njene savršene smeđe kose videla sam samo obrise čoveka iza nje, ali i najmanji obris je bio dovoljan da ga prepoznam. Jana se pozdravila sa Dunjom a ja sam se našla oči u oči sa Matijom.

– Demetra, pa gde si ti sto godina? – nasmejano je rekao šireći ruke. Kako sam samo želela da mu se bacim u zagrljaj, da ostanem tamo zauvek, da nikad više ne progovorim ni reč. Samo da stojim tako zagrljena, zatvorenih očiju, mirišući njegovu košulju, kožu, kosu, ignorišući svo to licemerje oko mene. Postojala samo toliko da osetim njegov dodir i dah na ramenu. Ali nisam. Nešto u tom iskrenom osmehu sa kojim su me dočekali bolelo je toliko da nisam mogla da dišem. Najpristojnije moguće sam obavila licemernu mikrokomunikaciju dok Dunja nije rekla da žurimo i skoro me odvukla. Jana je viknula za mnom – Vidimo se u ponedeljak! – nasmejala sam se na silu i otišla.

Kišni ponedeljak, težak i siv, klasičnu beogradsku jutarnju gužvu pretvorio je u pravi haos. Taksista je psovao i užu i širu rodbinu vozačima oko sebe dok sam zatvorenih očiju na zadnjem sedištu pokušavala da ugrabim još par minuta sna. U glavi mi je odzvanjao Matijin glas, i mogla sam skoro jasno da vidim te okrugle nasmejane oči kako izgovaraju moje ime. Ljudi su me uglavnom zvali Ema, ali Matija je obožavao da me zove pravim imenom, Demetra. Izgovarao je moje ime na neki poseban način, kao da jede neki predivni ukusni kolač koji je samo njegov i nikome ga ne da. Trudio se da mi izgovori ime još nebrojeno nepotrebnih puta u danu, i ja sam polako počinjala da volim svoje ime. Možda sam tada prvi put osećala kao da mi ime grčke boginje savršeno stoji, kao da nije samo fiks ideja moje majke, istoričarke umetnosti, do ušiju zaljubljene u Peloponez. Kao mala sam samo želela da se zovem kao i sva ostala deca, da imam normalno ime zbog kojega me neće zadirkivati, ali je moj otac našao kompromis i nazvao me Ema. Kao da je bilo juče, sećala sam se tog kišnog petka pre četiri godine kada sam otišla u filmski studio na prvi radni dan. Producent, Tomislav Jovanović, me uputio u tip mog posla na snimanju emisije. Kao sveže diplomirani scenograf sa velikim iskustvom sa Brodvejskim kostimima i scenama, bila sam pravo osveženje filmskom studiu koji je radio na popularizovanju filma i pozorišta u Srbiji. Kada sam dobila poziv od agenta, koji mi je objasnio da je reč o novom projektu, koji bi objedinio rijaliti programe, film i pozorište, priznajem, bila sam pomalo skeptična. Naime, moj posao je bio da dizajniram multimedijsku scenu i kostim, prilagođene učesniku rijalitija i dramskom tekstu koji je izvodio. Emisija mi je na prvi pogled delovala kao replika zabavnih emisija iz mog detinjstva koje su bile namenjene širokim narodnim masama i promovirale primitivni humor. Međutim, gospodin Jovanović se potrudio da mi objasni kako oni ne žele da degradiraju pozorište kroz rijaliti, naprotiv, želeli su da približe kulturu prosečnom srpskom gledaocu i natera ga da, zbog svojih favorita, odu u pozorište. Ideja je delovala vrlo nerealno ali sam, ni sama ne znam zašto, prihvatila izazov i već sutradan počela da se pakujem za Beograd. Radili smo mesec dana danonoćno na dizajnu scene, i vreme je bilo da upoznam mlade glumce koji su se takmičili za nagradu, pozorišnu ulogu pisanu samo za njih. Bilo ih je trideset, a samo njih petoro moglo je osvojiti nagradu. Prvo sam upoznala Janka, koji me je odmah oduševio svojom vedrinom i humorom, a on se nekako potrudio da vremenom upoznam i ostale. Bilo je u prirodi posla da provodim beskrajno mnogo vremena sa njima, postala sam njihov lični psihijatar, osoba kojoj su mogli da se izjadaju i ispričaju svoje strahove a koja im nije bila konkurencija. Činilo mi se kao da većina tih ljudi, možda malo mlađih ili malo starijih od mene, želi samo da budu poznati i slavni, ni malo ne razmišljajući šta im sve to loše može doneti. Ipak, slagali su se na neki čudan način, neki manje neki više, ali Janka i Matiju su nekako svi voleli. Matija je ipak, bio potpuno drugačiji tip od Janka, u njemu nije bilo nimalo tog dečijeg bezobraznog uličnog šmeka koji je Janka činio neodoljivim, imao je tužne okrugle ugalj crne oči i iskren širok osmeh. Bilo je nečeg u njemu što me je beskrajno oduševljavalo, imao je moć da mu beskrajno verujete, i na sceni i u životu. Bio je fin, lepo vaspitan, pristojno obučen ali opet jednostavan i duhovit– dečko sa kojim su se poistovećivali momci širom Srbije, koga su obožavale mame i devojčice. Ali ipak, nisam mu bila simpatična. Nije želeo da mi stavi to do znanja i bio je vrlo pristojan i fini, samo je bio jedini sa kojim u prvih mesec dana nisam uspostavila neki iole prijateljski odnos. Sve dok jednog dana nisam utrčala u kancelariju producenta Jovanovića i besno bacila nacrte preko njegovog stola dok su me producent i Matija, koji se slučajno našao tu, gledali u čudu.

– Gospođice Mihaljev, u čemu je problem? Kako Vas nije sramota da ovako ulazite u moju kancelariju? – ustao je sa stolice Jovanović i skupio scenske nacrte razbacane po stolu.

– Izvinjavam se ako sam bila nepristojna, mada čini mi se da je nepristojnije dovoditi mi asistenta kog nisam tražila i dozvoliti joj da bez moje dozvole, bez mog znanja menja bilo šta na mojim nacrtima. Ili je to normalno? Normalno jer je dotična dizajnerka sa pedigreom, odnosno jer vam je keširana lova da tatina ćerkica malo šara po mojim projektima!? – vrištala sam iz sveg glasa, Jovanović je prebledeo i dao znak Matiji da bi trebalo da nas ostavi nasamo.

– Matija, ne treba da izlaziš. Eto gospodine Jovanoviću, odgovorite mi pred nekim od koga se očekuje da jednog dana možda podpiše ugovor za film. Iskreno mi odgovorite. – polako sam se smirivala, inicijalna ljutnja polako je prolazila.

– Mislio sam da će ti odgovarati pomoć. Anastazija je tek završila dizajn u Milanu, mlada je, njoj je to dobro iskustvo. Pa ne možeš sve sama, moraš da radiš u timu. – izvlačio se Jovanović, što me je još više razbesnelo.

– Dizajn u Milanu! Da, na trećerazrednom fakultetu koji je dobro platila. Ne razumete me, ja volim da radim u timu, ali ne volim da neko sa manje iskustva i još manje talenta nađe za shodno da mi nešto menja. Ako želite da radim, pustite me da radim. Meni Anastazija ne smeta, meni smeta moć koja joj je data. Ili radim ja ili radi ona! Na vama je da odaberete. – rekla sam svoj jedini uslov.

– Ema, nije pametno to što radiš. Ti si potpisala ugovor, imaš obavezu prema nama dok se ne završi emisija, znaš i sama koliku odštetu bi morala da platiš ako odeš – prijateljskim tonom je pretio Jovanović, stavljajući mi do znanja da sam doterana u ćorsokak iz kog, mislio je, nema izlaska.

– Ako je tako, radije ću jesti hleb i vodu do kraja života nego stati iza ovog kiča koji je napravljen. Ne postoji uslov pod kojim bih pristala da moje ime stavim ispred hrpe neukusa. Ako je kič vaš izbor, dobićete novac i ja odlazim. – suzdržavala sam se da se ne rasplačem kao malo dete, i Jovanoviću prepustim pobedu matirajući jednopotezno sama sebe. Zaćutao je na trenutak, dok je Matija pokušavao da se neprimetno stopi sa enterijerom kancelarije, ne bi li zaboravili da je uopšte tu. Jovanović se zavalio u svoju direktorsku stolicu, polako prešao prstima preko brade i utipkao broj na telefonu.

– Ej Mare, mala mora da leti ako hoćemo gledanost. Jebiga, tako je. – rekao je rezignirano i spustio slušalicu. Pogledao me je prekorno svojim plavičastim jezivim očima i rekao – Eto, izvojevali ste pobedu, a sada me oboje ostavite, moram da krpim finansijske rupe koje ste nam upravo napravili.

– Nadam se da se neće ponoviti. – rekla sam dvosmisleno i krenula za Matijom koji je bržebolje pokupio svoje stvari i izleteo iz kancelarije. Zajedno smo krenuli ćutke ka liftu, ignorišući situaciju u kojoj smo se malopre našli.

– Da li si znala da će morati da prihvati tvoj uslov? – pitao je Matija kada smo izašli iz zgrade.

– Nisam. Sve što sam tamo rekla sam i mislila. – odgovorila sam pomalo gnevno, ljuteći se na samu njegovu pomisao da sam sve odglumila. Nasmejao se začuđeno i rekao – Ti si čudo Demetra. Pravo čudo.

Od tada sam dobila vajld kartu za njegov svet, vozio me kući, zvao me na njihove zajedničke izlaske, puštao mi demo snimke njegovog benda, ali i dalje bio pomalo dalek i pomalo stran. Ipak, sve više mi se sviđao i s obzirom da sam znala da već dugo ima devojku, bila sam zadovoljna mestom prijateljice.

Kako je vreme odmicalo, bili su mi sve draži i draži, vezivala sam se za njih, radovala njihovim uspesima i plakala kada bi ispadali iz takmičenja. Trudila sam se da dam sve od sebe, da ih kostim učini uverljivijima, da nekima od njih nadomesti glumački talenat koji im je falio. A imali su svi oni neke svoje taktike kako će se svideti ljudima, jer ipak, nisu svi bili kao Janko, prosto stvoreni da budu zvezde. Neki su igrali na lepotu, neki na talenat, neki na seksipil, neki na tužnu životnu priču, i koliko god se sa nekim od tih taktika nisam slagala, počinjala sam da razumem zašto im je sve to toliko bitno. Iz nekog razloga, Janko me vodio svuda sa sobom i vremenom me infiltritao u to muško društvo koje me je gledalo kao jednog od njih. Ne znam zašto, ali uvek mi je više prijalo društvo muškaraca, možda jer nikada nije bilo one bespotrebne sujete i prećutnog takmičenja koje se uglavnom javlja u ženskom društvu, i činilo mi se da su muškarci život shvatali mnogo jednostavnije nego žene. Matija je uvek bio tu negde, ali nikada u centru pažnje, pokušavajući da privatni život skloni što dalje od javnosti. Nažalost, baš zbog toga, medijima je bio beskrajno zanimljiv, objavljivali su sve moguće i nemoguće bajke ali se činilo da Matiju to nije preterano pogađalo. Malo sam mu se zbog toga divila, ja sam svaku svoju izmišljenu novinarsku priču proplakala kao malo dete, i iako sam se vrtela po žutoj štampi od svoje šesnaeste godine, zahvaljujući mojim roditeljima koji su se potrudili da posle svog prvog razvoda svoje privatne živote do te mere ispostave javnosti da sam imala osećaj kao da sa je sa nama u kući živelo još pedesetak ljudi koji su direktno prenosili svaku porodičnu svađu, i dalje me sam se trudila da novinarima budem nezanimljiva. Uživala sam u tišini i sopstvenoj nezanimljivosti dok sam živela u Londonu, moji roditelji su se konačno, posle drugog razvoda pomirili i više nikome nisu bili zanimljivi a ja sam to sa oduševljenjem dočekala. Na trećoj godini fakulteta sam dobila posao na Brodveju i mediji su se iznenada ponovo zainteresovali za mene. Moj otac, Anton Mihaljev, bivši ruski ambasador u Srbiji, posavetovao me je da ovoga puta ne bežim od slave jer je ovoga puta moja i zarađena mukotrpnim radom, odricanjem, nespavanjem, učenjem i da on i mama, sa mojim javnim životom više nemaju ništa. Poslušala sam njegov savet i odlučila da ipak sarađujem sa medijima ali tek toliko da se moje ime katkad provuče kroz članke o kulturi. Sa glumcima je bilo drugačije, to je bio njihov lični izbor kada su se prijavljivali, mogli su da pretpostave da to znači da je sav prljav veš bio javno prezentovan i da intima više nije postojala. Neki su, za razliku od Matije, odabrali da se kroz medije ispostave i na taj način zarade više gledalaca. Cenila sam ga upravo zato, što je uporno odbijao da zaigra prljavu propagandnu igru koja bi mu verovatno donela uspeh. A onda je najednom ceo grad brujao o tome kako je Matija Berić, glumac u usponu, raskinuo sa svojom dugogodišnjom devojkom. Mislim da sam na takvu vest naletela bar deset puta pre toga i Janko je obožavao da izaziva lačanu reakciju zezanja Matije. Matija je to sa osmehom prihvatao, uzvraćajući mu šalama na račun Jankovih mnogobrojnih prolaznih devojaka čiji su broj novinari često troduplo uvećavali. Uroš, jedan od glumaca, plav i visok, svetlog tena i krhke građe, pokušavao je da iskopira te Jankove fore ali ga nekako niko nije ozbiljno shvatao. Tih dana, dok se vest širila kao boginje u zabavištu, Uroš je šaljivo pitao Matiju – Jel zna Tijana da ste opet raskinuli? Umesto Matijinog uobičajenog smeha, rekao je samo kratko – Mrzim novinare. Svi smo se nasmejali misleći da glumi i da se i dalje šalimo na račun novinarske priče, a on je samo ćutao, i kada smo se jedan po jedan uozbiljili, ustao je i rekao da mora da ide. Gledali smo za njim u čudu, očekivajući da će se svakog trenutka vratiti i reći nam da je sve ipak samo šala.

– Ja sam znao. – rekao je Janko ozbiljno, dok smo svi polako shvatali da smo se potpuno neumesno smejali istinitoj vesti – a jebiga, život ide dalje. Bitno je da ja nisam raskinuo ni sa kim. – svi smo odmah prihvatili šalu iako nas je i dalje bilo malo sramota. Posle nekoliko nedelja, cela vest je bila potpuno zaboravljena, a Matija je opet bio onaj stari, novi novinski članci su opet bivali izmišljeni. Možda baš sada, kada sam imala neku šansu, ili ipak više šanse nego pre, mnogo se jasnije video zid koji je Matija postavio između mene i sebe. Nikada nisam bila devojka koja je umela da osvoji dečka, da vrti muškarce oko malog prsta. Ili mi bar to nije uspevalo sa ljudima koji su mi se sviđali. Kada se cela prašina oko raskida slegla pomirila sam se sa činjenicom da me gleda samo kao drugaricu. Nije bio ni prvi ni poslednji koji me je tako video, ipak, i sama sam se trudila da u muškom društvu budem jedan od njih.

Na većini zajedničkih izlazaka sa glumcima došla sam potpuno neprimerno obučena, što sam zaključila po polugolim ženama koje su nevešto pokušavale da održavaju ravnotežu na štiklama, i tako u ravnim sandalama i pantalonama uvek sam se savršeno provodila. Daleko od toga da nisam volela da se sređujem, samo nisam sebe videla ponuđenu na šljaštećem poslužavniku, dostupnu svakom ko me pogleda. Mrzela sam muškarce koji su mi prilazili isključivo zato što nosim haljinu i podpetice i nikako mi nije bilo jasno to moderno instant upoznavanje u klubovima. Tako mi je jedne čudne subote prišao jedan gospodin srednjih godina, obučen u elegantnu, ali po mom ukusu, previše mladalačku odeću, i predstavio mi se. Odnosno, predstavio mi sve što on ima. U prvom trenutku mislila sam da se šali, i da pokušava da mi sarkazmom skrene pažnju na sebe, ali nažalost, prvi utisak me je prevario. Gospodin čije ime nisam dobro čula kroz preglasnu muziku želeo je da me impresionira svojim firmama i automobilima. Nasmejala sam se nervozno, dok mi je Uroš, smejući se, prilazio, potpuno spreman da nenadano uskoči u ulogu mog izmišljenog dečka. Kada je gospodin otišao, Uroš je prasnuo u smeh – Obučeš dvaput haljinu i eto šta se desi! – jedva je dolazio do daha od smeha dok je Janku prepričavao šta mi se dogodilo. U ponedeljak me u sedam ujutro probudio poziv od Dunje.

– Jebote, jesi videla novine jutros? – psovala je Dunja sa druge strane telefonske linije dok sam ja polako dolazila k sebi pokušavajući da nađem sočiva na noćnom stočiću.

– Ne, šta piše? Mora da je nešto genijalno kad me ovako rano budiš! Danas radim tek od devet. – rekla sam rezignirano, blago iznervirana buđenjem koje je kod Dunje bilo vrlo česta pojava.

– Ma oni nisu normalni! Mislim znam ja da ovo nije istina, ali ne znaju svi! Koji kreteni! Jao moram da idem evo mi ga šef… – spuštala je Dunja slušalicu a ja sam, zaboravljajući na vest, nastavila da spavam.

Ceo dan nisam izlazila iz svog studia završavajući scenu za Janin dramski tekst, i tek predveče, kada sam premorena, gladna i žedna, sa zadnjim ostacima snage otišla na večeru sa Jankom i Matijom, saznala sam o čemu se jutros zapravo radilo. Janko, kao i uvek u žurbi, otišao je čim smo se našli, i ostavio mi primerak novina i tiho mi rekao – Samo nemoj da se nerviraš! Pogledala sam na naslovnu stranu a sa nje je vrištala slika od sinoć. Na slici smo bili onaj stariji gospodin i ja, uhvaćeni iz ugla iz kojega je izgledalo kao da smo vrlo prisni a ne kao da razgovaramo. Preko slike žutim ogromnim slovima pisalo je „Oženjeni tajkun u zagrljaju mlade umetnice“. Nije mi bilo bitno šta drugi misle o meni, i nisam žudela za tim da me vole ali ipak nisam želela takvu vrstu medijskog eksponiranja. Gadili su mi se ljudi koji to pišu, gadili su mi se ljudi koji to čitaju, u tom trenutku gadio mi se ceo svet.

– Ne mogu da verujem! Kako je nekom uopšte palo na pamet da tako nešto napiše? Naročito ako je bio tamo i sve video! Tajkun! Ma daj, pa gde su samo mene našli? – iznervirano sam pričala Matiji dok sam tresući se tražila cigarete po torbi. Dobila sam neočekivan odgovor.

– Nemoj sad da se uvrediš, ali mislim da si sama kriva. – Gledala sam ga u čudu kako me indiferentno posmatra sa druge strane stola i dalje ne verujući da je zaista to izgovorio.

– Molim!? Sama sam kriva!? – pitala sam podižući ton.

– Na neki način jesi. Flertuješ sa svima okolo a posle se žališ što osvaneš u novinama. Mislim, ne razumem. – govorio je ravno, kao da čita vesti.

– Ja flertujem sa svima okolo!? – ton se pretvorio u poluplačni vrisak.

– Pa da, prosto ponašaš se kao…- nije završio rečenicu a već je bio prekinut.

– Kao kurva? Drolja? To hoćeš da mi kažeš? – izgubljena u neočekivanoj situaciji pokušavala sam da se saberem i reagujem na pravi način.

– Nisam to…- nisam ga puštala da govori, bila sam previše iznervirana, previše povređena, previše razočarana.

– O da, Matija, jesi. Super. Divno. Pošto sam ja kurva, nije red da uopšte imaš ikakvu komunikaciju sa mnom, nego se ti lepo drži ovih vaših visokomoralnih sa takmičenja, što bi dušu prodale za slavu a mene drolju, molim te, više ni za šta nemoj da kontaktiraš! – govorila sam dok sam odlazila,otrovno, puna besa. Režala sam kao otrovana zver puštajući zadnje atome snage na neptijatelja. Nisam se rasplakala, ni tada, ni sutradan kada je Matija došao da mi preda svoj tekst za sledeću emisiju, a nijedno od nas nije progovorilo ni reč. Tek posle desetak dana jezivih tišina i izbegavanja, ispričala sam Janku celu priču. Kao i uvek, prasnuo je u smeh u sred mog ozbiljnog izlaganja.

– Pa logično, ljubomoran je.- rekao je Janko ravnodušno, smeškajući se kao da je upravo rešio misteriju sveta odgovorom da je dva plus dva jednako četiri.

– Na šta ljubomoran? Šta ja to imam što on nema pa je ljubomoran da me do te mere ponižava?

– Ti i dalje ne razumeš. Koliko si nekad carica toliko si nekad glupa. – smeškao se poluozbiljnim osmehom na koji su beograđanke padale kao domine – Nije on ljubomoran NA tebe, on je ljubomoran ZBOG tebe. Šta misliš zašto je raskinuo sa Tijanom?

– Otkud znam, ali sumnjam da je zbog mene. Znaš, Matija nije baš moj najveći fan. Ne verujem baš u tu ideju, daleko od toga da ne bih volela da je tako. – rekla sam očekivajući neko realnije objašnjenje

– Nije morao ništa da kaže, pročitao sam ga još u startu. Vidim ja sve. – i dalje se vragolasto smejuljio Janko.

– Janko! Rekao mi je da sam kurva. Ne direktno, ali poruka je bila vrlo jasna. – ignorisala sam Jankovu logiku.

– Zato što je kreten, ali to je druga stvar. To ne negira da mu se sviđaš. – zaključio je Janko pokušavajući da promeni temu.

– Što je, u svakom slučaju, njegov problem – rekla sam i konačno dopustila da pređemo na neke veselije, odnosno zabavnije teme. Sviđala mi se pomisao na to da je Janko možda u pravu, ali sam se setila onog ravnodušnog pogleda koji me razbijao na sitne komade a to nikako nije bio Matija na kojeg sam navikla.

Negde između ovog i onog Beograda, između javnog i tajnog, postojao je jedan simpatičan klub, poznat samo nekolicini koja se, verovatno kao i ja, nekada sasvim slučajno našla tu i automatski zaljubila. Poznavala sam vlasnika, mladog i tužno neuspešnog pijanistu, koji je provodio devedeset posto svog vremena u svom klubu, nasleđenom od porodice koja je, kao i sve iz njegovog privatnog života, za sve njegove poznanike ostala samo puka nepoznanica. Uživala sam da tamo radim, pošto je uglavnom bilo poluprazno osim kada je Vladimir, vlasnik kafića organizovao svirke bendova koje niko osim prijatelja nije slušao. Jednom sam ga sasvim spontano, potpuno iznenadivši samu sebe, pitala mogu li da otpevam nešto. Sa oduševljenjem je pristao, iako me nikada nije čuo kako pevam i već istog vikenda imala sam svoj prvi nastup. Volela sam da pevam, opuštalo me je, teralo da zaboravim sve probleme koje sam imala i prepustim se melodiji koja je lebdela u vazduhu. Nikada nisam išla u muzičku školu, ali sam, iz spostvene zabave, naučila osnove i polako ali sigurno pratila sebe na klaviru. Naravno, niko nije znao da pevam, niko osim Dunje, koja je moje pevanje shvatala kao način izbacivanja negativne energije i povremeno je dolazila da peva sa mnom, kao da smo bile potpuno same i pevale neku glupu pesmu iz detinjstva. Vladimir je obožavao moje svirke, možda zato što je umesto dvoje, u kafiću uglavnom bilo bar još deset nedužnih prolaznika, koji su se zaustavili kada su čuli klavir. Broj ljudi se vremenom povećavao, ali ipak ne dovoljno da napuni kafić i pruži mi utisak da sam okružena ljudima koji me procenjuju i osuđuju svaku moju pevačku grešku. Na jednoj kafi, sasvim slučajno, pomenula sam Janku da imam svirku u subotu i on je odmah došao na ideju da dovede neku njegovu gomilu ljudi da me slušaju. Bila sam srećna što je ostalo samo na rečima i što nikad nije zaista došao. A onda se pojavio jedne subote, još jedne koju sam odbila da provedem sa njima zbog incidenta sa Matijom, i samom svojom pojavom, privukao još bar dvadeset devojaka koje su bile tu isključivo zbog njega. Pred poslednju pesmu, kada su se svetla na bini ugasila, i prsti polako skliznuli ka dirkama klavira, uspela sam da krajičkom oka uhvatim rub Matijine crne košulje koja se od ulaza provlačila ka Janku. Udahnula sam duboko, progutala knedlu koja mi se ugnezdila u grlu i nastavila da sviram, možda malo nervoznije, malo agresivnije. Trudila sam se da se fokusiram na reči pesme, koje su letele ka publici i odbijale se od njih. Ipak, ta pesma je značila samo meni. Završila sam, ustala i poklonila se. Neki su aplaudirali, neki nisu ali ja nisam smela da podignem pogled. Sišla sam sa bine i Janko me odmah odvukao ka sebi.

– Ti stvarno znaš da pevaš! – rekao je iznenađeno ali ja nisam odgovorla na kompliment.

– Zašto je Matija ovde? – vrištala sam glasnije od muzike u klubu.

– Ma daj, ne budi klinka, razgovaraj sa čovekom.- prevrnuo je očima i otišao. Stajala sam možda tako par minuta, potpuno sama u gužvi Jankovih obožavateljki i odlučila da možda ipak ne treba da budem klinka. Razmaženo derište koje je inače govorilo iz mene, večeras sam izgleda zaboravila kod kuće. Matija je stajao na vrhu stepenica ka krovu i gledao me pomalo uplašeno. Otvorila sam vrata ka krovu i izašla dok me je Matija ćutke sledio. Sela sam na žardinjeru, izula cipele i mirno zapalila cigaretu.

– Nisam znao da pevaš. Ustvari nisam znao da pevaš ovoliko dobro.- rekao je stidljivo, dok je stajao na dva metra od žardinjere na kojoj sam sedela.

– Hvala. Što se mene tiče nisi ni morao da znaš. – rekla sam indiferentno, ni ne pogledavši ga.

– Izvini. Ispao sam kreten. Nisam smeo to da ti kažem. – okrenula sam se ka njemu, ugasila cigaretu i prišla mu.

– Ne radi se o tome da li si rekao ili ne. Ako to misliš a ne kažeš isto me vređa. – stajala sam bosa ispred njega sa iznerviranim izrazom na licu.

– Nisam to ni mislio. Ne znam ni šta sam mislio… – zaćutao je na trenutak, pogledao me gadljivo, kao da sam ga prisiljavala da radi nešto što ne želi.

– OK, ja sam ljubomorni debil. Ako si to htela da čuješ, evo, čula si. Hoću da budeš sa mnom, ne sa raznoraznim matorim tajkunima, makar i lažnim… – prekinuo ga je moj poluhisterični smeh. Pogledao me kao da sam ga pljunula i okrenuo se ka izlazu, dok sam ja pokušavala da umirim smeh.

– Stani. Ma ne smejem se tebi. Ustvari smejem se nama. Morali smo da se posvađamo, ignorišemo tri nedelje, dovedemo pola društva do ruba nervnog sloma. Šta, nismo mogli da pozovemo jedno drugo na kafu? Neee – privodila sam kraju svoj nenadani napad smeha. Matija mi je prišao, poljubio me i rekao

– Ma to ja vežbam za ulogu u španskoj seriji.

Moj stari studio, ogromna siva prostorija u kompleksu filmskog studija bio je sačuvan baš onakav kakvog sam ga ostavila, prenatrpan materijalima, odećom, skicama. Baš zbog toga ta sećanja su lebdela predamnom nikada življa i realnija. Osećala sam se kao nostalgična majka koja setno pretura po slikama svog odavno odraslog deteta. I bila sam dete, nesmotreno i naivno, ubeđeno da zna sve, da će menjati svet, da je taj svet željan promene čekao samo mene. A opet, iako se činilo da sve u filmskom studiu savršeno funkcioniše, svaki trenutak koji sam provodila tamo bio je bizaran u svojoj normalnosti. Otvorila sam širom prozore, zapalila cigaretu i duboko udahnula. Telefon je zazvonio, bio je to Igor. Par trenutaka gledala sam u ekran zbunjeno, pokušavajući da sredim misli, ali kada mi to nije uspelo, javila sam se.

– Ej, ćao. – rekla sam složivši lažni osmeh samoj sebi.

– Ćao, gde si ti? Ne javljaš mi se već nedelju dana, navikao sam al zabrineš me tako. – govorio je svojim divnim peščanim glasom.

– Evo me, počela sam da radim u ponedeljak. Nema razloga da brineš, znaš me, ja sam neodgovorna za to javljanje. – napravila sam šalu na svoj račun dok je glas u glavi govorio „lažeš Ema, opet lažeš“ – Kad dolaziš?

– Zapravo, već sam tu. Našao sam let ranije i odlučio da dođem. Imaš vremena u subotu uveče? – pitao je razgdragano.

– Da, da naravno. Naćiću vremena.

– Super. – na trenutak smo ćutali, oboje svesni neprijatnosti situacije. I onda je rekao – Jel sve u redu?

Nisam znala šta da odgovorim. Zaista, da li je išta bilo u redu? Ili je pak to sve bilo samo u mojoj glavi. Promrmljala sam neko neubedljivo „Jeste“ i prekinula rekavši kako imam mnogo posla.

– Ja sam idiot.- rekla sam naglas sama sebi dok su reči odjekivale prostorijom.

Sedeli smo u kafiću u centru, dok sam ja pokušavala da što više pažnje posvetim svojoj kafi koju sam psihotično mešala. Grupica devojaka je prošla pored nas, uputivši Igoru par bezobraznih pogleda. Zanimalo me je kako li samo izgledamo u njihovim glavama, popularni novosadski frajer, frontmen najpopularnijeg benda u Srbiji i pored njega jedna raščupana lujka sa rastopljenom maskarom koja histerično gricka kašičicu od kafe. Nikada nisam videla Igora onako kako su ga one videle, nikada ga nisam smatrala dečkom iz snova, a činilo mi se da sav taj njegov šarm uzalud sedi tu sa mnom, nemoćan pred svim mojim životnim psihozama.

– Igore, izvini. Nema smisla. – prekinula sam ga i na trenutak se osmeh ugasio.

– Šta nema smisla? – upitao je gledajući me pravo u oči.

Ćutala sam. Ćutala sam kukavički, razmaženo, ne uspevajući da nađem prave reči kojima bih rekla ono što želim.

– Postoji neko drugi.- rekao je. To nije bilo pitanje. To je bio odgovor. Nastavio je.

– Znaš, jasno je to meni od početka. Nisi ni morala da mi kažeš. Drago mi je da si i sama to shvatila. Ko je on? – govorio je bez promene izraza lica, dok sam ja mislila da ću se svakog trenutka onesvestiti.

– On je samo u mojoj glavi. Glupa priča koja se ružno završila. – rekla sam mrzeći samu sebe. Ovaj čovek preko puta mene je i više nego što sam ja ikad zaslužila a ja sam se prema njemu ponela kao najgore razmaženo derište. Nasmejao se dostojanstveno i rekao. „Idemo dole na svirku, jedan lik kog znam ima bend, nisu loši? “.

– Igore? – rekla sam stidljivo dok sam se probijala kroz gužvu iza njega. Okrenuo se i nasmejao „Ma sve je u redu, zaboravi. Bilo je gotovo pre nego što je i počelo“. Igor se provukao kroz masu ljudi koji su čekali svirku i ušao u sobicu iza scene gde se pozdravio sa nekim, dok sam ja razgledala zagušljivu mračnu prostoriju. U suprotnom uglu sobe, sedeo je Janko i menjao žice na bas gitari. Podigao je pogled, zatreptao u neverici, pogledao mene i Igora i krenuo ka nama. Na trenutak mi nije bilo jasno šta Janko radi ovde, kada je on već godinama svirao u Matijinom bendu, a onda sam pogledala ka Igoru koji je pričao sa frontmenom benda. Bio je to Matija. Oduševila sam se ironijom same situacije, i kikotavo se nasmejala sopstvenoj tragikomediji.

– Ovo je Ema, pričao sam ti o njoj – rekao je Igor odmičući se tako da je Matija mogao da me vidi.

– Znamo se. – rekla sam kroz polusmeh. Janko mi je prišao i stavio mi ruku preko ramena.

– Da, to je naša Ema. – rekao je zadirkujući me.

Matija nije rekao ni reč, ćutao je i gledao me bezizražajno. Isto onako bezizražajno kao što me je gledao onda kada sam osvanula u novinama. Ugalj crne oči poigravale su nervozno na njegovom licu ali nije rekao ni reč. Kao da je želeo nešto da kaže, a opet, ništa nije mogao reći. Neprijatna tišina prelila se po sobi, a on je i dalje ćutao. I bilo je očigledno da ipak ništa nije normalno. Da možda nikada neće biti normalno. U sobu je ušao menadžer kafića i rekao da svirka uskoro počinje i, na veliko olakšanje svih nas, prekinuo tu suludu tišinu. Igor i ja smo izašli iz sobe i smestili se nedaleko od bine. Uvalio mi je čašu džin tonika i rekao. „Sada mi je konačno sve jasno. Uzmi, mislim da će ti trebati večeras“. Uputila sam mu nervozni osmeh dok se bend nameštao na bini. Matija je uzeo čašu viskija sa zvučnika i sručio je sebi niz grlo. Jana je stajala sa Lidijom, isto glumicom, i pristojno mi se nasmejala sa druge strane bine. Janko je klimnuo glavom ka Matiji i lagano prešao po žicama. Stajala sam pognute glave izbegavajući kakav slučajni pogled dok je Janko svirao melodiju koja mi je zvučala poznato. Reči su zvučale još poznatije. Naravno da jesu, sama sam ih napisala. Iako pre tri godine, još uvek sam znala svaku reč, svaku notu na klaviru. Podigla sam pogled a on je gledao pravo u mene, besno, iznervirano, dok su reči odzvanjale u ušima. Znala sam da je samo želeo da nestanem, da me nema ovde u njegovom savršenom svetu, pred njegovom savršenom devojkom, sa njegovim savršenim bendom, u njegovoj savršenoj pesmi. Završio je pesmu i popio još jednu čašu viskija. Znala sam da ne može da pregura svirku trezan, znala sam ustvari najbolje peva kada je najviše pijan, da onda ne razmišlja o publici, o notama, o glasu. Onda peva za sebe. Jana ga je gledala prekorno, pokušavajući da mu mimikom stavi do znanja da uspori sa pićem, ali Matija je posle svake pesme dodavao još jednu čašu. Sva mržnja ovog sveta bila je sažeta u tom pogledu koji je stajao na meni, koji sam mogla da osetim, koji me je gušio i grebao iznutra. Nisam više mogla. Pozdravila sam se sa Igorom, koji je klimnuo glavom u znak razumevanja i najbrže što sam mogla istrčala iz kluba. Panično sam pozvala Dunju koja je insistirala da dođem u drugi kafić u centru gde je trenutno lovila potencijalnog muža i da joj odmah ispričam šta se desilo. Dunja mi je uvalila još jedan džin tonik koji sam popila brzinom svetlosti dok su se misli već pomalo mešale. Posle trećeg džin tonika smejala sam se samoj sebi, svesna da sam pripita, krenula sam ka stanu u štiklama, odbijajući da se izujem jer mi je slika bose pijane devojke koja nosi štikle u ruci bila nešto najgore čak i posle tri džin tonika. Na klupici ispred moje zgrade sedeo je Matija. Sela sam pored njega, i smejala se iz sveg glasa.

– Pa šta ti radiš ovde? – rekla sam kroz smeh pokušavajući da nađem upaljač u torbi dok mi glavno životno pitanje bilo zašto uvek nosim prevelike torbe u kojima ništa ne mogu da nađem.

– Čekam tebe. – smejao se samnom i skupljao stvari koje su se rasule iz torbe kada sam je istresla ne bi li našla upaljač.

– Pozvala bih te na kafu gore al ne znam gde mi je ključ – rekla sam iskreno paleći cigaretu. Podigao je ključeve sa pločnika i otišao da otključa zgradu dok sam ja uživala u neizmernoj sreći izazvanoj nalaženjem upaljača. Posle par minuta uspeo je da pogodi ključaonicu i krenuli smo ka stanu. Otvorio je vrata dok sam ja pokušavala da izujem cipele tako što ću da iskočim iz njih.

– Šta si hteo da mi kažeš? – plesala sam balet po uglačanom parketu dok je on sa izuzetnim interesovanjem posmatrao sijalicu koja je visila iz lustera. Povukao me ka sebi i poljubio me, nespretno, pijano, presmešno, nije se ni moglo nazvati poljubcem. Zagrlila sam ga najjače što sam mogla, i nisam htela da ga pustim, htela sam da zauvek bude tu. Onda sam se setila Jane, i odlučila da skuvam kafu ne bi li se otreznili. Vratila sam se iz kuhinje i zatekla Matiju kako mirno spava na sofi u dnevnoj sobi, još uvek u jakni, dok su mu noge visile sa naslona za ruke. Ostavila sam kafu pored sofe, pokrila ga i otišla u krevet.

Probudila sam se u sedam, potpuno izbezumljena od događaja od prošle noći. Matija je još spavao na sofi, činilo se čvrstim snom. Ostavila sam par ključeva na stolu i navila mu alarm za deset, jer smo u jedanaest imali probu za predstavu. Glava me je razbijala i jedva sam uspela da odradim scenu do kraja a da ne padnem u nesvest na sred scenografije. U jedanaest i petnaest sam trkom otišla do studija, pokušavajući da prikrijem svoje kašnjenje. Kada sam ušla u dvoranu shvatila sam da proba još nije ni počela, neko je očigledno kasnio više od mene. Bacila sam pogled preko dvorane i shvatila da Matije nema. Jana je nervozno hodala gore dole, bušeći štiklom rupu u drvenom podu scene dok je držala telefon i besno birala broj.

– Ne javlja se od sinoć – vrištala je iznervirano. Janko je pokušavao da od čačkalica, koje su stajale na stolu na sredini scene napravi neku skulpturu i potpuno se isključio iz drame koja je oko njega nastala. Jovanović je okretao Matijin broj, prepirući se sa Janom oko toga da samo jedno od njih treba da zove jer inače je uvek zauzeta linija. Bilo je već jedanaest i trideset a Matije još nije bilo. Pokušala sam da pogledom dozovem Janka ali on je izgleda bio previše zauzet svojom skulpturom od čačkalica.

– Janko. Evo ti ključevi, idi po Matiju. Nikom ni reči. – prosiktala sam i neprimetno mu spustila ključeve u džep. Ustao je i bez reči izašao. Jana se okrenula ka vratima i ignorišući Janka, nastavila da tipka po telefonu. Posle petnaest minuta Janko i Matija su se pojavili dok se Matija pravdao kako se uspavao i njie čuo telefon. Jana je besno posmatrala Matijinu izgužvanu košulju koju je nosio i juče ali nije rekla ni reč. Janko mi je prišao, tutnuo ključeve u ruku i iznervirano rekao „Ovo od tebe nisam očekivao“. Jana je posmatrala Janka kako odlazi ka sceni i pogledi su nam se sreli. Njene lepe bademaste oči govorile su više nego milijardu reči. Gledala me, ne sa prezirom i besom, gledala me razočarano i povređeno, čekajući moju najmanju reakciju. Uputila sam joj pristojni osmeh i smestila se u prvi red sale. Posle probe pojurila sam za Jankom.

– Moram da ti objasnim – u nekom polu trku išla sam za njim pokušavajući da ga stignem pre nego što ode. Zastao je ispred automobila i rekao.

– Nemaš šta da mi objašnjavaš Demetra. Sve mi je jasno. Samo nisam mislio da si ti u stanju to da uradiš- rekao je indiferentno. Janko, onaj Janko kome je sve bila šala, koji je svet shvatao kao zezanje, stajao je ispred mene i gledao me kao najvećeg neprijatelja.

– Šta da uradim? Ja nisam ništa uradila! Čovek je zaspao na mojoj sofi. Šta je trebalo da uradim? Da ga pošaljem kući tako pijanog? – govorila sam kroz polušapat dok je Janko ulazio u auto. Otvorila sam vrata i sela na suvozačevo sedište.

– Ispričao mi je Matija šta je bilo sinoć. Ne radi se o tome. – izdahnuo je glasno i krenuo ka centru.

– O čemu se onda radi?- ništa mi više nije bilo jasno. Ova drama u kojoj sam se našla ili pak izazvala, možda ne sasvim svojom voljom, uopšte mi nije prijala. Zaustavio je auto na parkingu i centru i krenuo ka kafiću u kojem je uvek sedeo. Krenula sam za njim, očekujući objašnjenje.

– Pretpostavljam da nisi ni razmišljala šta je bilo kada si otišla. Nisi se ni okrenula, samo PUF i nije te više bilo. I šta sada tražiš ovde? Gde si bila kad sam pokušavao da nateram Matiju da opet pokrenemo bend? Gde si ti bila kad sam tri meseca svakodnevno do jutra treznio Matiju posle predstave? Gde si bila kad nije došao na sopstvenu premijeru filma jer nije želeo da ga ljudi vide u takvom stanju? Hoćeš da ti kažem gde si bila? Pozirala na crvenom tepihu, gledala kako svoju guzicu najbolje da ubaciš u Holivud. I to je tvoj izbor koji ja savršeno poštujem. Ali zbog čega si se uošte vraćala? I nemoj mi reći da si sve vreme mislila o tome kako je njemu. Nemoj, ne mogu da slušam ta sranja. Ako imaš nešto pametno da kažeš, slušam te. – besneo je dok sam osećala kako mi drhte ruke.

– To je bio moj sebični izbor, koji nikad ne bih promenila. Iskreno, nisam mislila da je bilo tako. Nisam mislila da ta je njemu ta veza uopšte značila… – rekla sam i Janko me ljutito prekinuo.

– Nisi mislila? Nisi ti ništa mislila! Matija je jedan od najboljih ljudi i najboljih glumaca koje sam ja ikad upoznao a ti si ga skoro uništila. Zašto? Zbog te tvoje sjebane psihe, koja nije u stanju da skonta da nisu svi ljudi kao ti, da je možda bio zaljubljen u tebe i da mu nije karijera bila bitnija kao što je tebi bila. – glas mu je podrhtavao dok je govorio i činilo mi se kao da tek sada upoznajem onog Janka iza zabave i smeha.

– Šta je trebalo da uradim? Da ostanem ovde i propustim priliku koja se javlja jednom ili nijednom u životu? Da budem Matijina obožavateljka po profesiji? I zašto sada pričamo o tome. To je bilo pre tri godine. Bila sam klinka, pobogu, kako ne možeš to jebeno da razumeš? – vrištala sam i ja, dok su se ljudi u kafiću okretali ka nama.

– Demetra, razumem ja tebe. Ali eto, opet si došla. Konačno je sve bilo normalno, konačno je opet bio onaj stari Matija, i ti si došla i razjebala sve što sam ja pokušavao tri godine da sastavim! Zašto? Da bi opet mogla da odeš kad se nađe bolja prilika? – imala sam osećaj da je želeo da me udari, da me pošteno išamara kao kakvo neposlušno razmaženo derište.

– Janko, ne želim da se svađam, posebno ne sa tobom. I ne oko Matije. Došla sam jer sam ovde ostavila nezavršenu priču, došla sam da ispravim sva sranja koja sam onda ostavila. Ako se išta može ispraviti. Matija je sa Janom, i ja sam toga savršeno svesna. Ono što se sinoć desilo je samo posledica mnogo prošlosti i mnogo alkohola. Ako misliš da treba da odem pre nego što prouzrokujem još veće sranje, ja ću otići. Iako mislim da mi ne veruješ, Matija je jedina osoba za koju sam spremna da se žrtvujem, i ako treba sada da odem, idem ovog trenutka i ne vraćam se. – gledala sam ga u oči, pokušavajući da u njima vidim onaj optimizam. Ali nije ga bilo. Gledao me prekorno, ne govoreći ništa, posmatrajući me kako nervozno očekujem odgovor.

– Stvarno bi otišla? – upitno me pogledao.

– Istog trenutka. – rekla sam.

– Ema, ja tebe mnogo volim. Ali on mi je najbolji prijatelj. – smirivao se polako

– Znam – prošaputala sam stidljivo.

– Znam da znaš. Znam da nisi đubre kao što je ispalo da jesi. Ema, molim te, šta god da se desi sad, nemoj da zajebeš. – rekao je i zagrlio me. Dok sam šetala ka stanu razmišljala sam o svojoj krivici u svemu tome. O Janku, šaljivdžji i šarmeru, koji je svog najboljeg prijatelja vadio iz onoga u šta sam ga ja uvalila. A ja, ja sam bila sasvim sama, igrajući glavnog negativca u drami koju sam sama režirala. Ispred zgrade stajao je visoki čovek u sivom džemperu i zadubljeno gledao u prezimena na interfonu. Prepoznala bih taj džemper i te smešne uši i posle milijardu godina.

– Miloše! – prodrala sam se iz sveg glasa dok se jedna vremešna gospođa koja je šetala maltezera na drugoj strani ulice vidno prepala.

– Prase, i dalje se ne češljaš, gnezdo je in ove godine, a? – rekao je Miloš dok sam mu unezvereno skakala u zagrljaj.

– Crkni, smrade jedan– rekla sam kroz smeh dok sam otključavala zgradu.

Miloš je to zvao „uvrede iz ljubavi“. Nije mi smetalo da budem Prase, jer je on bio moj Smrad. Moj najbolji prijatelj već više od petnaest godina. Imao je običaj da se tako nenajavljeno samopozove kod mene, i nije mi smetalo. Ipak, činilo mi se da nikada nije bio više dobrodošao nego danas.

Sedela sam na podu pored vrata sa telefonom u ruci i plakala iz sveg glasa u slušalicu. Sa druge strane nije se čulo ništa, čekao je da se isplačem, da završim svoju dečiju histeriju i obratim mu se kao normalna odrasla osoba.

– Pukla sam Miloše. Pukla sam. Ne mogu da ti kažem da li plačem jer sam srećna ili plačem jer sam tužna. Već dva puta sam se spakovala i raspakovala. – govorila sam i dalje plačući

– I šta postižeš plakanjem. Da nisi devojka rekao bih ti „budi muško“. Ne razumem zašto plačeš. Odlučila si da ideš, i stani iza toga. Ako odlučiš da ostaneš, i za to moraš da snosiš posledice. – umirivao me je na neki svoj potpuno nepedagoški način, koji me je još više sluđivao. Godinama sam se navikla da jedino taj Milošev način, bez trunke sažaljenja i patetike, funkcioniše na meni.

– Ja sad treba da odem tamo na finale. Na najbitniji dan njegove karijere, svejedno ako pobedi ili ne, kad ga pola sveta gleda kako glumi. Tamo pred njegovom porodicom, pred njegovim prijateljima, pred svim što je sagradio za ovih godinu dana, treba da kažem „E Matija, ja idem sutra ujutro. Znaš, zvao me agent iz Londona i rekao da imam ponudu za najduže iščekivani film u poslednjih deset godina. I ja sad idem. Ćao.“ Povraća mi se od same pomisli na to. – ustala sam sa poda i polako se oblačila, znala sam šta će Miloš reći.

– Stani iza svoje odluke, koliko god da te sprži, moraš da znaš da je to bio tvoj izbor. – rekao je i prekinuo vezu.

Sedela sam u autu na parkingu i nerazgovetno mrmljala „stani iza svoje odluke“. Duboko sam udahnula i krenula ka dvorani u kojoj se održavalo takmičenje. Unutra je bila mrtva tišina, nekolicina sređenih gospođa je bacilo prekorne poglede na mene kad sam uz glasno škripanje vrata ušla u pozorišnu dvoranu. Na sceni je bio Janko, igrajući monolog koji sam obožavala, toliko ga je samo savršeno opisivala ta uloga. Bio je sjajan, obarao je sa nogu i bake i devojčice, i pokojeg zalutalog muškarca. Nasmejala sam se ponosno dok sam aplaudirala a Janko mi je namignuo poklanjajući se. Iskoristila sam buku aplauza da se neprimetno izvučem iz sale i uđem iza scene. Jana je nervozno tapkala noktima po stolu za šminkanje, bledog lica sa knedlom u grlu.

– Ne brini, bićeš odlična. – rekla sam sa smeškom. Pogledala me zbunjeno, zagrlila me i počela da mi jeca na ramenu. Prenula se na tren, obrisala suze i pre nego što je krenula ka pozornici prošaputala „Šta bi smo mi bez tebe, divna si“. Gledala sam za njom, razmišljajući o svojim spakovanim koferima i sebi se nisam činila nimalo divna. Matija je ušao u šminkernicu, nasmejano brišući znoj sa čela.

– Nisi me gledala?- pitao je iako je znao odgovor.

– Nisam, znaš da nikad ne gledam. Nije fer prema ostalima. – smejala sam se dok je garderoberka donosila košulju za sledeći Matijin monolog. Ostavila sam ga da se psihički spremi i krenula ka Janku koji je ulazio u šminkernicu.

– Bio si odličan – čestitala sam zadihanom Janku koji je unezvereno gledao po sobi.

– Hvala. Jana je gotova. Labudova pesma. Malopre sam pogledao na scenu, skroz se pogubila, uopšte ne liči na sebe. – pričao je praveći pauze posle svake reči ne bi li došao do daha. Napravila sam tužnu grimasu dok sam sa scene čula kako predsednik komisije saopštava Jani da je ispala, dvoranom se prolomio aplauz i Jana je održala kratku zahvalnicu i sišla sa scene. Janko je stajao pored mene i umesto na scenu, gledao u mene.

– Ostali smo samo Matija i ja. – ironično se smejao dok je Matija šetao po šminkernici ponavljajući tekst.

– Ajde, ostavljam vas da se spremite. Srećno! – rekla sam a Janko me je zaustavio dok sam kretala ka izlazu. – Ema, idi da gledaš, neću se ljutiti.

– Glupo je, neprofesionalno. – prosiktala sam kroz zube sležući ramenima.

– I onako je gotovo. Bolji je od mene. – rekao je ravnodušno smeškajući se. Nisam bila sigurna da li je bio bolji, nisam to nikako mogla da ocenim, bila sam previše subjektivna u svemu tome. Potapšala sam ga lagano po ramenu i krenula ka dvorani. Kroz polumrak uočila sam lice Matijine starije sestre i krenula ka njoj. Tea, Matijina starija sestra, lepuškasta visoka devojka u svojim ranim tridesetim, mahala mi je razdragano kroz masu ljudi pokazujući na prazno mesto pored smeđe oniže gospođe za koju sam pretpostavila da je Matijina majka. Izbegavala sam taj susret već skoro godinu dana, a zapravo, nisam znala zbog čega. Gospođa Berić me pogledala ispod oka, odmerila moju neurednu kosu i nasmejala se pružajući mi ruku dok sam se provlačila ka sedištu.

– Ti mora da si Ema – rekla je i dalje držeći moju ruku u svojoj bucmastoj šaci.

– Matija mi je rekao da nećeš doći. Da ne gledaš njihove predstave. – promatrala me zainteresovano, činilo mi se pomalo uvređena.

– Trudim se da ne mešam privatni život sa poslom. – rekla sam najgoru moguću, ali i jedinu stvar koja mi je pala na pamet. Zvučala sam sebi kao bezosećajna karijeristkinja koja je jedino u sebe zaljubljena. U tom trenutku, sama sebi sam to i bila.

Svetla su se ugasila i Janko je počeo svoj poslednji monolog večeras. Bio je odličan, zabavan, zanimljiv, sala se smejala sa njim. Voleli su ga, ma obožavali su ga. Poklonio se duboko i mahnuo ka publici dok je izlazio sa scene. Zavesa se ponovo podigla, scenografija je bila zamenjena, a Matija je sedeo za trošnim drvenim stolom sagnute glave. Osetila sam kako mi srce nervozno lupa dok sam ga gledala kroz mrak. I za tren, to nije bio Matija, to je bio Selimovićev Ahmet Šabo. Posmatrala sam ga dok je govorio, i činilo mi se kako taj pravdoljubivi, moralni, obični čovek koji je izgubio sve u životu a opet živi sa svojim nesrećnim optimizmom, potpuno pripada Matiji. On je živeo Ahmeta, bezuslovno verovao ljudima, odbijao da prihvati da je taj okrutni svet spreman da ga uništi za sitnicu. Voleo bezuslovno, očekivajući da će i drugi voleti njega. A ja nikada nisam osećala da sam uspela da budem deo tog njegovog sveta. Sama sebi nikada nisam bila dovoljno dobra. Dok sam osećala kako Matijina majka drhti od straha na stolici pored mene, kroz glavu mi je prošlo ono Miloševo „stani iza svoje odluke“. Aplauz se prolomio salom, dok je publika masovno ustajala ne bi li Matiji pokazala znak oduševljenja. Bilo je očigledno da će pobediti. Za par minuta predsednik žirija je pročitao pobednika i niko u sali nije bio ni najmanje iznenađen. Matijina majka je euforično skakala grleći me, dok sam se nervozno smejuljila u njenom zagrljaju. Dok je publika ludela, Matija je uzeo mikrofon i nakašljao se. Publika je, kao po komandi, u trenutku utihnula.

– Hvala vam puno! Želim samo da se zahvalim produkciji, i svojoj porodici i prijateljima. To je to od mene. Više volim da govorim tuđe tekstove – rekao je Matija široko se smejući. Janko se zatrčao sa druge strane scene da mu čestita dok je publika gromoglasno aplaudirala. Aplaudirala sam sa njima, najjače što sam mogla, dok se Matijin glas opet nije začuo sa zvučnika.

– Znam da si mislila da sam zaboravio da ti se zahvalim, ali nisam. Ovoga ne bi bilo da tebe nema. – rekao je i gledao pravo u mene. Publika se okretala dok sam stajala kao skamenjena. Dao je mikrofon voditeljki i zajedno sa Jankom izašao sa scene. Ljudi su polako odlazili sa svojih mesta a ja sam i dalje stajala potpuno zatečena, potpuno zaleđena. Ja ovo nisam mogla. Nisam mogla da ostanem tu i da se smeškam, da se radujem sa njim. Bila sam ono zrno zla u Selimovićevoj tvrđavi, ona ljudska sebičnost koju čovek kao Matija nije zaslužio. Uzela sam torbu sa sedišta i, da me niko ne primeti, išunjala se iz sale.

Žvrljala sam nervozno po papiru, trudeći se da napišem sve što je trebalo da kažem a sve što sam pisala zvučalo je tako glupo, tako besmisleno i sebično. Gomila zgužvanih papira ležala je na podu, dok sam uplakana i razmazane maskare pokušavala da smislim reči koje bi opisale kako se osećam. Ponela sam se kukavički, bila sam toga i više nego svesna. Ostavila sam poruku u Matijinom stanu, i bezglavo utrčala u taksi koji me je vozio do aerodroma. Dok sam kroz noćno nebo jedva videla par uličnih svetala u centru, shvatila sam da je gotovo. Odlučila sam da zatvorim vrata svoje tvrđave, odlučila sam da živim sa svešću da je sve što volim ostalo u Beogradu. Mislila sam da je tako bolje, da ne pripadam tamo, da taj svet iz kog sam odlazila, zaslužuje mnogo bolje. Stala sam iza svoje odluke, znala sam da neće ići lako ali ipak, nisam ni mogla pretpostaviti da će ovoliko boleti. Ušuškana beličastim ćebetom koje mi je ljubazna stjuardesa tutnula u krilo, radovala sam se sutrašnjem danu, novom i najvećem od svih izazova do sad i polako me savladavalo saznanje da je sudbina imala neke druge planove za mene. Da nisam stvorena da volim i da me vole, nego za nešto mnogo teže, nešto mnogo veće od onoga što je ostalo iza.

Gledala sam kako se sunce lagano probija kroz zid od nebodera i čvrsto stezala svoju omiljenu šolju punu domaće kafe uvijena u svoj najmekši džemper, slušajući Miloševe bizarne životne priče. I bila sam srećna, u tom našem dečijem svetu u kom smo živeli već petnaest godina i u kom smo oboje bili savršeno sigurni. Na tren, činilo mi se da smo i dalje deca, potpuno nesvesna o životu i svemu što on nosi. Obožavala sam ga jer mi je pružao osećaj bezbrižnog detinjstva koje nikada nisam imala sa svojim roditeljima koji su me već u vrtiću smatrali dovoljno odraslom. Uživala sam u noćnim šetnjama koje bi se uvek završavale nekom premasnom brzom hranom koja se, samo sa njim, činila kao nešto najukusnije na svetu. Ipak, nešto je falilo. Moj nesuđeni brat blizanac, moja muška kopija, dobro je znao da je ovde da me spašava od same sebe, kao što sam, mnogo puta ranije i ja spašavala njega od te čudne psihe koja nas je povezivala.

– Uvek možeš da se vratiš kući – rekao je dok smo prelazili preko mog omiljenog beogradskog mosta. Rekao je „kući“, a ja tu kuću nisam imala, roditelji su već godinama živeli u Grčkoj, pokušavajući da svoje penzionerske dane provedu što mirnije i skromnije, stan u Londonu u kom sam živela stajao je prazan, čekajući neke nove stanare.

– Kod kuće sam. – izgovorila sam nikada sigurnija u svoje reči.

– Onda smo, draga moja Ema, u konkretnom sranju. – smejao se svojim krivim osmehom i činilo se da je u tom „sranju“ o kom je govorio zajedno sa mnom, i možda potpuno bez osnova, izgledalo je lakše. Telefon je zazvonio i bio je to Janko, koji me obaveštavao da on i Matija slave rođendan u petak u nečemu što se zove Alegria i da smo oboje pozvani. Zahvalila sam se i spustila slušalicu dok sam uzaludno tražila odgovor na pitanje šta da radim sad.

– Idem u subotu rano nazad u Berlin, nema svrhe da idem. Moraćeš da ideš sama – rekao je stavljajući mi do znanja da misli da treba da odem. I doista, morala sam to da preguram sama, morala sam da konačno završim svoju priču. Ipak, nije bila samo moja.

Pogledala sam adresu koju mi je Janko poslao i videla da se Alegria nalazi tamo gde se ranije nalazio Vladimirov kafić. Posle svega što se u Beogradu promenilo, ta Alegria, koja se ispostavila kao fenserski, sređeni klub pun lažnih spoljašnjosti i još lažnijih unutrašnjosti, nije predstavljala veliko iznenađenje. Onaj Beograd, onaj koji sam volela, kao i Matija, postao je izveštačen i dalek. Kasnila sam, kao i obično, tražeći poznata lica u gomili neukusa koncentrovanoj na jednom mestu. Ugledala sam Janka koji je sedeo za šankom sa jednom devojkom. Bila je lepa, visoka, sređena i elegantna, lagano je zabacivala svoju dugu smeđu kosu pokušavajući da flertuje. Ali činilo mi se da nažalost, Janko nije nimalo zainteresovan. Prišla sam mu stidljivo trudeći se da ne pokvarim nepoznatoj devojci flert epizodu ali se ona, čim me ugledala, uvređeno okrenula i otišla, ne uputivši mi ni jedan jedini pogled.

– Gde je Matija? – pitao me Janko na moje veliko iznenađenje

– Nemam pojma, upravo sam stigla. Nisam ga videla tri nedelje, izgleda da me izbegava, uspešno – rekla sam šaljivo.

– Ne mogu da ga nađem već sat vremena, valjalo bi da je tu, ipak je on slavljenik. Valjda će se pojaviti. – rekao je sležući ramenima.

Prošlo je pola tri, Matije još nije bilo. Janko je nervozno pozdravljao goste koji su pitali gde je drugi slavljenik, želeći da mu čestitaju. Na trenutak sam pomislila da možda znam gde bi mogao da bude ali je ta misao bila previše optimistična da bi bila realna. Ipak, uputila sam se ka krovu kafića. Našem krovu. Istom onom krovu gde je naša latinoamerička sapunica uopšte i počela. Otvorila sam vrata i shvatila da tamo nema nikog, sve dok nisam ugledala Matiju koji je sedeo na žardinjeri i palio cigaretu. Vrata su se zalupila iza mene sa glasnim treskom a Matija nije odreagovao. Sela sam pored njega i gledala u svetlu tešku beogradsku noć ispred mene. Ćutali smo. Ćutali smo glasnije nego ikad.

– Traži te Janko, ljudi pitaju gde si. – probila sam tišinu.

– Znam. Čekao sam da dođeš. – rekao je potpuno mirno, dok smo oboje i dalje gledali u drugom smeru.

– Kako si znao da ću doći? Da si uopšte ovde?- pitala sam gledajući ga, ali on mi nije uzvratio pogled.

– Suđen nam je ovaj krov. – nasmejao se skoro ironično

– I eto, došla sam. A ti gledaš u pod. Tipično. – govorila sam zajedljivo.

– Mislim da bi posle tri godine trebalo da razgovaramo normalno. Ne preko drugih ljudi, ne preko pogleda. Normalno. Možemo li normalno? – odgovorio je na isti način podižući pogled ka meni.

– Volela bih da možemo. Nadam se da možemo. – rekla sam iskreno, pomalo ljuta na sebe zbog svih ironičnih komentara koje sam mu uputila. Ipak, on nije bio nimalo kriv za moju dramu. Sama sam je napravila. Opet smo ućutali. Uživali u tišini pred buru.

– Već dugo želim nešto da te pitam. Jesi bila zaljubljena u Igora? – postavio je pitanje koje sam namanje očekivala.

– Znaš, iskreno, mislim da nikad ni u koga nisam bila zaljubljena. – rekla sam pokušavajući da vidim išta u tom pogledu koji me je razbijao na najsitnije komadiće.

– Osim tebe. – dodala sam a Matija se trgnuo. Nije očekivao takav odgovor i to me je pomalo bolelo.

– Ali tako je kako je. Zajebala sam. Ti imaš Janu i to je činjenica. Ja ne mogu da vratim vreme unazad. – osećala sam kako mi se suze skupljaju u uglovima očiju ali nisam zaplakala. Bilo bi previše razmaženo, previše sebično.

– Jana je super devojka, pametna, lepa, pristojna. Ali Jana nije ti. Nije joj trebalo objašnjenje da to shvati. Znala je da je gotovo onog trenutka kad te je videla u onom restoranu. Ispao sam đubre prema njoj. – rekao je.

– I nisi ti zajebala, ti si uradila ono što je tada bilo najpametnije. Da sam bio na tvom mestu, možda bih uradio istu stvar. Meni samo nije jasno, zašto si se vratila? – gledao me potpuno pribran, potpuno ozbiljan a ja sam samo želela da sebi iskopam tu svoju sebičnu psihu koja je ovakvog čoveka ostavila zbog nekog, kako sam mislila, „višeg cilja“.

– Vratila sam se da razjasnim priču do kraja. Jer nisi zaslužio par reči nažvrljanih na papir. Ali ja tada nisam znala šta mogu da ti kažem. Kada bolje razmislim ni sada ne znam šta bih ti rekla u takvoj situaciji. – plakala sam kao kišna godina a on me samo promatrao crnim krupnim očima, ne pokazujući ni najmanju emociju.

– „Žao mi je. Ne želim da me jednog dana mrziš onako kako ja sada mrzim sebe.“ – govorio je iste one reči koje sam mu pre tri godine napisala.

– Tebi ne treba neko kao ja. – rekla sam iskreno.

– Meni ne treba niko drugi osim tebe. Pitanje je trebam li ja tebi? – govorio je grleći me dok sam pokušavala da nađem reči kojima bih ga dozvala pameti i naterala ga da ode, da ode što dalje od mene.

– Neću to da ti radim. Neću da zajebem opet. Neću. – prošaputala sam migoljeći se iz zagrljaja.

– Pitao sam te nešto. – rekao je glasno, razdirući tišinu.

– Volim te najviše na svetu. Naravno da mi trebaš. Baš zato ne smem opet da napravim glupost. A ja pravim gluposti, svakodnevno.

– Spreman sam da živim sa tim saznanjem – rekao je glupavo smejući se, ovaj put iskreno, bez imalo ironije. Zagrlila sam ga najjače što sam mogla i sklopila oči na njegovom ramenu. Negde iznad nas je svitalo i neki pijani prolaznici su vikali jedni na druge na ulici. U tom trenutku bili smo potpuno sami na svetu. I ništa nije bilo važno. Moja priča je bila gotova. Na istom onom krovu na kom je i počela. Beograd više nije bio isti, ljudi više nisu bili isti, ali je taj naš svet, samo naš, ostao isti svih ovih godina. Oboje smo znali da ne postoji ništa što bi taj svet ikada moglo da promeni.

Piše: Ema Kroz umornu avgustovsku noć, prepunu one letnje težine i lenjosti, Lufthansin avion se lagano spuštao na beogradski aerodrom. Užasavali su me aerodromi, a istovremeno i fascinirali. Hiljade užurbanih ljudi koji nekome idu, i uvek od nekoga odlaze. Hiljade različitih života, od onih dosadnih, iz kataloga, pa do onih o kojima bi se mogao snimiti film. Ali ipak, svi su bili u nekoj sivoj zoni, negde između. Fasciniralo me to između. Sačekala sam torbe a mene niko nije sačekao. Niko nije znao da dolazim. Bila sam stranac. Otišla sam neosvrćući se, nisam mislila da zaslužujem doček. Stan je bio…

Pregled

Ocjena redakcije

Ocjene

Sažetak: 5 zvjezdica! Ocijenite i vi pri?u klikom na broj zvjezdica ispod desno.

User Rating: 4.09 ( 38 votes)
95