Subota , 19 listopad 2019
Naslovna » Ljubavne priče » Odbrana maturskog rada
Odbrana maturskog rada

Odbrana maturskog rada

Piše: Željana Ginin

Tog 3.marta 80-tih godina neobicna i zlatna magla uvukla se u zgrade, domove kulture, ustanove i galerije u prestonici velicanstvene istorije.
Dospela i do redakcije Prakticne zene, u Zemunu, gde se punom parom radilo. Za Dan zena izlazi novi broj. Tada je casopis najprodavaniji, jer sa intervjuima poznatih, mustrama za strikanje i heklanje, izlaze i ljubavni romani nepoznatih knjizevnica.
– Bilo bi lepo da ove price izlaze cesce, a ne samo jednom godisnje, za Dan zena – mrstila se pomocnica direktorke i glavne urednice, Zeljane.
– Razmisljala sam o tome. Ali ne znam kako ce to ljudi prihvatiti. Za njih je to Trash, knjige za plazu – govorila je ona.
– Znam, ali ovo je ipak Prakticna zena. Ovo prilici nasoj redakciji. Dajemo mi korisne savete, vezove, intervjue glumaca, ali ne pricamo mnogo o ljubavi – gledala je molecivo. Zena je razmisljala nekoliko trenutaka.
– U pravu si. Od sada ce romani izlaziti jednom mesecno. Imacemo vecu zaradu – odlucila je ona, osmehnuvsi se devojci u cijim se ocima videla nada i zahvalnost.
– Puno ti hvala! Divna si! – ciknula se ona.
– Zar nisam? – zavrtela je glavom i nastavila da radi.
Nakon nekoliko meseci, casopis je postao prodavaniji nego inace, sto je u nekim ljudima izazvalo ljubomoru. Narocito kod cuvene knjizevnice Jovane Nedeljkovic. Ona je smatrala da su to gluposti, pa je resila da razgovara sa urednicom.
– Gde je ona? – upala je u redakciju.
– Koga trazite? – pitala je, zbunjena Isidora.
– Trazim… – gledala je okolo. Kako su vrata od kancelarije bila otvorena, ona upade u nju, bez najavljivanja.
– Oprostite… Nisam mogla da je zaustavim – usla je za njome Isidora.
– U redu je – bila je iznenadjena ovom posetom. – Cime sam zasluzila ovu posetu? – pitala je urednica.
– Draga… Sta je ovo? – bacila je neke casopise na sto.
Ponasala se kao da je na dramskoj sceni. Zapravo, ona je pisala i komedije, a dobro su joj isle i pripovetke.
– To su nasi casopisi – odgovorila je zena guste smedje kose i smedjih ociju.
– Kakvi su to romani? – presla je na temu.
– Dopadaju vam se? – pitala je.
– Odusevljena sam! – zvucala je ironicno. Skocila je sa stolice na koju je upravo sela i ostro je pogledala. Zena se nije uplasila. Ali jeste Zoran, jedan od urednika i novinara. Dosao je da vidi kakva je to svadja u kancelariji.
– Cuo sam neku raspravu – nije odmah primetio lepu knjizevnicu. – A to ste vi! – uzviknuo je.
– Da… A sa tobom cu jos da popricam! Nije mi se dopao onaj tekst o meni – kazala je.
– Ostavljam vas – brzo je izasao.
– Jadnik! Gde sam ono stala? Da, duso, kako mozes da izdajes ove price? Zar ne vidis da to lose utice na okolinu?
– Nisam jos cula da su ove price nekoga povredile – nastavila je mirno.
– E, pa mene jesu! – viknula je. – Ja sam ovo studirala! Borila se, mucila da zaradim nesto, da bi sada neke sa zavrsenom srednjom bile bolje od mene! – govorila je nervozno.
– Ne pisu samo srednjoskolke ove romane, nego i obrazovane zene. I ja ih pisem – rekla je urednica.
– Ti se salis sa mnom, zar ne?
– Veoma sam ozbiljna.
– Ocigledno je da se ne razumes u prave vrednosti.
– Koje su to po vama prave vrednosti? – digla se i ona sa stolice i ozbiljno je pogledala.
– Mozda bi bolje bilo da se vratis u skolsku klupu i procitas neki Tolstojev roman, satiru od Domanovica, ili Nusicevu komediju. To su pisci. Ovo su budalastine! – vikala je i cepala casopise. – U pravu ste. To nisu knjizevna dela, ne ostaju u srcu. Pa ipak, ima onih koji i to vole da citaju. Svet je ovaj razlicit. Slozicete se, zar ne?
– Necu stati dok te ne unistim. Na sud cu da te izvedem. Kazacu da si ti jedna rasturacica brakova, da nikada nisi volela…
-Slobodno. Optuzite me. A sada, molim vas, napustite ovu prostoriju. Imam posla – zamolila je.
– Ti to mene izbacujes?! Znas li ti ko sam ja?
– Znam. Nasa poznata knjizevnica – odgovorila je, ne obracajuci paznju na njene pokrete i pretnje. – Lepo i glumite. Iz jedne scene upadate u drugu – smeskala se.
– Samo ti uzivaj, draga! Uskoro ces plakati zbog neposlusnosti. Neces vise sedeti za ovim stolom, o pletenju pisati i smisljati kako da razdvojis neciju porodicu. Nego ces provesti vreme u sivoj prostoriji, mila moja usedelice! – pretila je.
– Do pre dve godine sam bila sama, a sada sam u ozbiljnoj vezi, ako vas bas to zanima – priznala je.
– Molim te! Ti ne stizes da jedes, a ne da spavas sa nekim muskarcem! – govorila je. – A vi nemate druga posla nego da spletkarite! – rekavsi to, izbacila je iz kancelarije. Dosta joj je bilo ove komedije. Nastavila je da radi, i zeljno iscekuje sud. – Bas ce biti zanimljivo – govorila je Isidori.
– A sta ako uspe da nam unisti redakciju?
Ljubav se unistiti ne moze. I veliki pisci je opisuju. Sta se ti toliko brines? Odbranicu ja i ovaj maturski rad – govorila je mirno.
– Ne znam, plasim se… – pokajala se sto joj je i predlozila da izdaju romane. Ali, urednica je bila vedra i raspolozena. Znala je da ona zena nema nikakve dokaze protiv nje, da je ne moze unistiti. – Jesam li vam rekla? Bila je to jos jedna njena komedija. Zasmetalo joj sto vise nije tako glavna – pricala je sa kolegama.
– Cestitam vam, draga urednice! – zagrlila je jedna mlada spisateljica. Primetila je verenicki prsten na njenoj ruci. – I kod mene je ljubav pobedila! – govorila je radosno.
– Drago mi je – osmehnula se tuzno.
Te veceri nije uspela da preda tekstove u stampu, ali je zato uspela da zavrsi svoj roman. Pozvala je svoga ljubavnika. – Dolazis veceras?
– Ne, Miroslave. Ni veceras, niti bilo koje druge veceri. Shvatila sam da te ne volim. U mom je srcu drugi covek. Oprosti mi.
– Za sve su krive te tvoje price! – spustio je slusalicu.
– Zao mi je, prosaputala je u sebi i izletela napolje.
– Ides kod njega? – pitao je Zoran.
– Nadam se da nije kasno.
– Nikad nije kasno za istinu – nasmejao se.
– U pravu si – tesko je uzdahnula, pozvala taksi, i vec u sledecem trenutku nasla se ispred stana voljenog coveka.
– Sta ces ti ovde? – iznenadio se, kada je ugledao na vratima.
– Dobro vece! Primas li goste?
– Ti si uvek dobrodosla u moj dom – pustio je.
– Izvoli, sedi. Kod mene je malo nered. Moze viski? – pitao je.
Sela je na kauc i zagledala se u televizor. Neki domaci film se prikazivao.
– Necu nista da pijem. Dosla sam iz drugog razloga – kazala je.
– Slusam te.
– Volis me jos? – pitala ga je. Cutao je. – Znaci, druga te nocu posecuje?
– Ne, samo me je ovo iznenadilo – seo je kraj nje.
– Ti si rekla da ne mozes da mi pruzis sansu.
– Mozda ne mogu da te volim vecno, ali mogu da ti podarim decu – njene su reci bile iskrene i dirljive.
– Jesi li sigurna u to?
– Jesam, zrela sam za udaju – izgovorila je urednica, koja je usla u trideset i sestu godinu.
On je bio malo stariji od nje. I nije licio na junake njenih romana. – Oh, draga! – promrmljao je, uzevsi je u narucje. – Koliko sam ceznuo za ovim danom!
– Takodje, mili moj – saputala je, prepustajuci se vrelim i strasnim poljupcima, za kojima je ceznula godinama. Nekoliko meseci kasnije…
Nekoliko meseci kasnije…
U redakciju Prakticne zene pojavio se visok i krupan covek sa ogromnom korpom crvenih ruza i bombonjerom u obliku srca. Lice mu je bilo vedro kao i ovaj martovski dan, a oci su mu sijale od ljubavi i zadovoljstva.
– Moja supruga je jos tu? – pitao je on Isidoru.
– Jeste. U kancelariji je, sedi i rasejano pise – odgovorila je zabrinuto. Covek joj se osmehnu, zatim udje u veliku i svetlu prostoriju.
– Lep dan, zar ne? – progovorio je.
– Ljubomire! – obradovala se. – Zar nisi ti na putu? – pitala ga je.
– Odlucio sam da te iznenadim. Ipak je danas Vas dan…zena! – prisao je lepoj trudnici i nezno je poljubio.
– Divno je! Hvala ti, ljubavi! – pomirisala je buket. – Stavicu ga u vazu – brzo se digla i krenula da ostavi ruze. A onda je osetila kako je beba sutnula. – Ah! – jauknula je slatko. Covek se uozbiljio. – Je li sve u redu? – pitao je i dotrcao do zene. Uzela mu je ruku i stavila na stomak. – Rekao sam ti da budes pazljiva! Nisi ti tako mlada zena! – grdio je on.
– Nisam ni matora. A i ti si u zrelim godinama – govorila je ona.
– Jesam, ali ti si…
– Ne brini se. Dobro sam, ona me je sutnula – govorila je mirno.
– Kako znas da ce biti devojcica?
– Znam. Dala sam joj i ime.
– Kako ce se zvati? – pitao je.
– Po tvojoj omiljenoj glumici, Danici. Zeni koja nikada ne odustaje od svojih snova – rekla je i pomilovala ga po obrazu.
– Ti se salis, zar ne? Ali, ja sam sinoc to onako kazao… – pravdao se on.
– Nekada se sale pretvore u istinu – pogledala ga je sa puno topline i neznosti, koju godinama nikome nije pokazivala.
Kraj price