Ponedjeljak , 19 kolovoz 2019
Naslovna » Ljubavne priče » Nikad ne reci nikad
Nikad ne reci nikad

Nikad ne reci nikad

Piše: “Beti Karson”

Iz  Markovog  stana  doprala je tiha muzika i glasan smeh. Dok se sporo penjala stepenicama, na povratku iz prodavnice,  Svetlana je osluškivala, pitajući se koja je srećnica večeras u njegovom zagrljaju.  Ko zna, možda je ona Gordana iz samoposluge, ili Mira zubarka, ili…Sve je njih viđala u poslednjih godinu dana, kako naizmenično dolaze kod Marka. Nisu se dugo zadržavale, i nekako uvek su dolazile kad se ona vrati s fakulteta, valjda su im takve smene.

– Nikad se ne zna koja će biti sledeća,  zna se sigurno samo koja neće biti, nikad – pomislila je, ljuta i uznemirena.

– Ja  nemam nameru da se nađem u tom … u tom ljubavnom gnezdašcu, koje je jedan običan prolazni hostel i ko zna kako izgleda… Samo zato što je dobar inženjer i osrednje zgodan, ne mora da menja devojke svakog kišnog petka…- Penjala se sve brže i brže i govorila sebi u bradu tako glasno da je komšinica Zora prilično čudno osmotrila, pitajući se dokle će ova devojka da uči i kad će početi da izlazi sa mladićima.

Posle raspakivanja namirnica koje je kupila, Svetlana je skuvala sebi kafu i sela da uči.

Ostala su još tri ispita na ekonomskom fakultetu i nameravala je da ih položi u junskom roku. Tek što se udubila u gradivo, čula je da se otvaraju vrata Markovog stana, glasno i dugo, predugo opraštanje najnovije Markove devojke i njegov kašalj.

-Ne može čovek od njih ni  da se skoncentriše, do sad su se ljubakali, a on sad kašlje, cele noći ću morati to da slušam – mrzovoljno je prokomentarisala Svetlana. Onda je prisilila sebe da se usredsredi na učenje, dok nije od umora klonula.

U rano jutro neko je pozvonio na vratima i ona je bunovna i pospana gunđala dok je vezivala pojas na kućnoj haljini. Nikako nije uspela da nađe drugu papuču i na jednoj nozi  je odsakutala do vrata. pogledala je kroz špijunku i ugledala Marka,  bledog, neobrijanog, kako se pridržava za zid.

Brzo je otvorila vrata i ironično upitala:

– Sve ptičice su odletele iz gnezda, nijedne nema da ode po novine i hleb, bolje reći burek?“ – i sama se začudila kako je zlobno prokomentarisala to što je pre nekoliko dana, rano ujutru, videla jednu od Markovih gošći  da kupuje dva bureka u pekari i žurno ih unosi u njegov  stan.

Marko se samo namrštio i uhvatio se za grlo, sa bolnom grimasom na licu.

-Zub?- upitla je, sad veoma saosećajno.

Odmahujući  glavom, Marko se i dalje pokazivao na grlo.

Nestrpljiva, Svetlana ga požuri: -Gugni, golube, o čemu se radi?

Teško  gutajući, Marko je blago gurnu u stranu i, ušavši u stan poče da s ogleda oko sebe. Kad je na stolu ugledao papir i olovku, brzo je napisao: – Upala  grla, ne mogu da pričam. Moraću na dijetu glasa.

-Druga  tebi  dijeta treba, brajko moj, bolje reći – post, i to poduži. Nije ni čudo da si se zarazio od tolikog  ljubakanja…A sad mene budiš u zoru…

Ali, glasno je rekla nešto sasvim drugo:

– Kako mogu da pomognem, komšija, ne razumem, nisam lekarka, a ni zubarka…- brzo se ugrizla za jezik, ali prekasno. Marko se vragolasto nasmešio i podigao obrve. Napisao je:  -Vidim, pratite aktuelna dešavanja na spratu niže.

– Pre će biti da ona prate mene, bolje reći, ne daju mi mira…- promrmljala je odgovor.

– Uostalom, kako to da nijednu od vaših devojaka niste pozovali u pomoć? Za pisanje poruka na mobilnom ne treba vam glas.-

Hemijska  olovka  je letela po papiru: – Koliko ste ih izbrojali?-

-Sedam, u poslednjih godinu dana – opet joj  je jezik bio brži od pameti. –

– Budući ekonomista, a vodi  tako netačnu evidenciju, bilo ih je devet.- glasio je neumoljivi odgovor.

Svatlana je u neprilici počela da sakakuće na jednoj nozi, prokljinjući svoj dugački jezik, zagubljenu papuču i njegov šeretski osmeh… u tom skakutanju je zapela za ivicu tepiha i našla se u Markovim rukama. Dlanovi su mu bili topli, koža malo gruba, stisak čvrst. Kao oparena, istrgla se iz zagrljaja.

-Očigledno , traži se i deseta recka, zar ne? E, pa ovde je nećeš naći!-

– Nikad se ne zna gde te sreća čeka, zato uvek budi spreman – pisalo je na dnu lista.

Kroz  otvoren prozor mirisala je lipa, i iz nekih kola čulo se: -Doš’o dragi,  doš’o dragi, pa ne zna da ode…-

Oboje su se nasmejali, ona glasno, a on sa bolnom grimasom, smejući se očima.

-Vreme je da dragi ode.- pisao je.

-Ne, nikako, nikad…- požurila je da kaže.

-Šta, nikad da ne odem?-

– Ne, ne, nikad mi nećeš…biti dragi.-

-Hm, ne bih ja bio tako siguran… Zapravo, dobra ideja. komšinica sa trećeg sprata savije mi ruke oko vrata…- poslednje reči pisao je na margini, sve sitnije i sitnije.

-Zasad će ti komšinica doneti iz apoteke sirup i pastile za grlo…- opet se ugrizla za jezik.

Marko je na svom mobilnom otkucao poruku: – Zasad…-

Seo je u fotelju i radoznalo posmatro kako se ona meškolji, čekajući da on izađe. Nije nameravao da odlazi, hteo je tu da sačeka lekove.

-Čuvaj  mi stan, nezvani goste- blago ga je lupnula po ramenu, odlazeći.

Kad se vratila, zatekla je Marka da drema u fotelji. Na krilu je držao snežnu kuglu u kojoj je bila maketa  sidnejske opere, poklon od njenog oca, pilota. Ljutito je uzela kuglu i vratila je u vitrinu. Marko se probudio i začuđeno je gledao.

–        Samo sam hteo da je razgledam, smiruje me…- promucao je u neprilici.

–        Ne možeš  preturati po tuđim stvarima, šta bi bilo da si mi preturao po…-

–        Po vešu, možda? Mogu da zamislim kakve…- besno je pročitala poruku i rekla:

–        Prestani! Uostalom, i možeš samo da zamišljaš.-

–        I to ima svojih čari.- pisalo je na ekranu.

Uzevši lekove, Marko je otišao u svoj stan,  mahnuvši u znak pozdrava. Svetlana se kiselo osmehnula, ljuta na sebe što se tako spetljala. Mogla je da ga ponudi kafom, ili čajem, bilo joj je pusto kad je otišao. Uzdahnula je i sela da uči. Nije išlo, nikako.

Odlučila je , uveče, da siđe da prošeta. Zastala  je na pola puta do Markovog stan, osluškujući. Nije se čulo ništa.

-Možda  ima temperaturu, možda je u bunilu, ni kašalj se više ne čuje…- govorila sebi. Brzo je zazvonila na vratima. Marko je otovrio, kao da je stajao pored vrata i čekao da se ona pojavi.

– Zabrinula si se za mene, komšinice? –pisalo je na velikom papiru, na stolu. Dok se ona smejala,  Marko je podigao sledeći papir: – Bilo je krajnje vreme da se malo zainteresuješ za mene i konačno uđeš u moje gnezdo! –

-Sve drugarice koje sam molio da dođu, kako bih te natreao da izvadiš glavu iz knjige, odustale su od mene, neće da glumataju, a imaju i svoje momke, tako da…- pisalo je na sledećem papiru.

-Nikad ne reci nikad, lepo su to rekli!- napisala je Svetlana, ljubeći ga.

 

Piše: "Beti Karson" Iz  Markovog  stana  doprala je tiha muzika i glasan smeh. Dok se sporo penjala stepenicama, na povratku iz prodavnice,  Svetlana je osluškivala, pitajući se koja je srećnica večeras u njegovom zagrljaju.  Ko zna, možda je ona Gordana iz samoposluge, ili Mira zubarka, ili...Sve je njih viđala u poslednjih godinu dana, kako naizmenično dolaze kod Marka. Nisu se dugo zadržavale, i nekako uvek su dolazile kad se ona vrati s fakulteta, valjda su im takve smene. - Nikad se ne zna koja će biti sledeća,  zna se sigurno samo koja neće biti, nikad – pomislila je, ljuta i…

Pregled

Ocjena redakcije

Vaše ocjene

Sažetak: Ocijenite pri?u klikom na broj zvjezdica ispod desno

User Rating: 3.89 ( 12 votes)
88

2 komentara

  1. Volela bih da se uclanim ako je to ikako moguce.

  2. Poštovana, pogledajte stranicu http://ljubavniromani.com/za-clanove/ za sve informacije. Srda?an pozdrav, ljubavniromani.com