Petak , 22 rujan 2017
Naslovna » Ljubavne priče » NAJBOLJI DRUGOVI
NAJBOLJI  DRUGOVI

NAJBOLJI DRUGOVI

Piše: BETI KARSON

Krajem novembra Olivera s e prvi put vratila kući sa studija. Predavanja i vežbe su je potpuno okupirale, i kolliko god da su studije psihologije bile ostvarenje njenog sna, sad je bila veoma umorna. Rešila je da se odmori, vidi se sa roditeljima, bratom i prijateljima i, osvežena i puna elana, vrati se u Beograd.

Nakon toplog i dugogo pozrdavljanja sa roditeljima i bratom, potražila je svoju najbolju drugaricu Anku. Niskog rasta, vesela, lepa, svetle duge talasaste kose, Anka je bila puna života. Volela je da radi po kući, da pravi kolače a bila je i odličan đak. Završavala je gimnaziju i ubeđivala roditelje da joj dozvole da studira ruski u Novom Sadu. Ankin stariji brat već je studirao u Novom Sadu i njihovom roditeljima nije bilo lako da od radničkih plata školuju dva studenta. Zato su se predomišljali, a Anka je bila veoma uzbuđena i nestrpljiva. Ankin brat, Ilija, tamnoput, crne bujne kose, koja se, kad poraste, blago kovrdžala, stamene građe i veselih bademastih očiju, bio je Oliverin najbolji drug. Od njega je uzimala na čitanje knjige koje je on rado kupovao od svog džeparca i dobijao na poklon od rođaka. Tako je Ilija posedovao solidnu biblioteku a Oliveri je bilo veliko zadovoljstvo da uzima knjige od njega, čita ih u dahu i, kad ih vraća, uvek o njima popriča sa Ilijom. Ustvari, nije znala šta joj je draže: čitanje knjiga ili njihovi razgovori. Sad je nestrpljivo žurila ka njihovoj zgradi, radujući se susretu sa Ankom i Ilijom.

Kad je pozvonila, čula je kako Anka žuri i dovikuje: „ Hvala Bogu da si se setila da mi postojimo!“ Onda su se vrata širom otvorila i Anka je stegnula u zagrljaj. Iza Ankinih leđa ugledala je Ilijine nasmejane oči a njegov topao, dubok glas doviknuo je:“Stigla je princeza!“ Olivera mu je prišla, razbarušila mu kosu jednim pokretom i nasmela se :“Daću ja tebi princezu, zar se tako ismeva najbolja drugarica?!“ Ilija s,e tobože, branio, sve jače je privlačeći sebi.

Anka je doviknula:“Pusti ga, molim te, odkad se zaljubio, skroz je poludeo!“
Ilija je brzo odgovorio:“Kakva zaljubljenost, šta pričaš!“
„Jeste, jeste Spasa je već dva puta bila kod nas da uče zajedno, a ostavila mu je i svoju rukavicu, k’o na filmu!“ nastavljala je nasmejana Anka, dok je Ilija jurio po predsbolju.

Olivera ih je gledala, znunjena onim što joj je prošlo kroz glavu. „Kakva devojka? Gluposti!“
Onda se blago stresla, kao da tera od sebe sliku Ilije i neke devojke koja mu se smeška dok joj on svojih dahom greje ruke. „Gluposti, pa to je Ilija, moj najbolji drug!“ odlučno je odmahnula glavom.
Anka ju je gledala u čudu:“Šta si se ti tako namrštila? Što tako odmahuješ glavom? Da te ne znam, pomislila bih …“
„Šta bi pomislila moja pametna sestrica?“ zapitao je Ilija, prestajući da je juri.
„Pa, pomislila bih da je princeza ljubomorna što je izgubila svog vernog viteza!“.
Olivera i Ilija su se pogledali, kiselo se nasmešili i pogurali je u sobu:“Hajde, mudrice, da probamo te žarbo kocke koje tako divno mirišu“.

Sutradan se Olivera probudila sa čudnim osećajem da joj nešto smeta, kao da je nešto izgubila ili kao da ne zna šta zapravo hoće.
„Ma, to je zbog one Ankine priče o Ilijinoj devojci. ..Ima devojku, pa neka ima, i treba. Neće valjda…“
Olivera je samu sebe odlučno prekinula u mislima: “Neće valjda – šta? Da čeka da se ja setim da primetim kako je zgodan, duhovit, pametan? Pa neće, naravno.“

Brzo je ustala, stala pred ogledalo i počela da kritikuje samu sebe, kao što je radila kad god je bila nezadovoljna sobom: „Šta si ti mislila, Olivera? On će tako da sedi i čeka da se ti smiluješ i ponekad navratiš kod njih, razbarušiš mu kosu, nasmeješ se, uzmeš knjigu, vratiš kad pročitaš, kao da je on bibliotekar, dužan da te doćekuje i ispraća? A pri tom si i njemu i Ankici probila uši pričajući o Stanku koji te čeka posle predavanja i vodi u „Moskvu“ na čaj, pa o njegovim pismima punim duhovitih opaski, o tome kako igra šah…“
„Ne valja ti posao, devojko!“ odlučno je izgovorila rečenicu svoga dede, kojom joj je on uvek satvljao do znanja da greši, ali i da treba što pre da ispravi tu grešku. „Pa kako sam bila slepa kod očiju! „uzviknula je još jednu dedinu omiljenu izjavu i nasmejala se.

„Odjutros izgleda ništa ne mogu sama da smislim, samo citiram deda Đorđa“ narugala se sama sebi.
„Dobro, da vidimo, šta da se radi? Prvo, da vidimo mi tu devojku, koliko je to ozbiljno, o čemu se tu radi?“ počela je Olivera da kuje plan.

Posle doručka je pozvala Anku i Iliju da šetaju pored zamrznutog Begeja, jer su oduvek uživali u šetnjama pored reke i gledanju kako poslednja jata divljih pataka žure na jug. U šali je napomenula Iliji da obavezno ponese rukavicu svoje drage. On se samo zagonetno nasmešio i rekao: „Kad bude kod mene, poneću je.“
Anka je blago gurnula Oliveru:“Ne znam koji mu je đavo, bacio je rukavicu, sinoć, kaže da mu ne trebaju rasparene rukavice. A ona mu je ostavila, puna nade…a ti nemoj ništa da ga zapitkuješ, nešto je na tri ćoška od jutros…“
Olivera je veselo potrčala, obradovana onim što je čula. Za nju je, izgleda, bilo nade. Anka ju je začuđeno gledala, ne shvatajući kako je to što je ona rekla tako razveselilo Oliveru.
Kad se vratila u Beograd, Olivera je sve ređe izlazila sa Stankom, nije joj se dopadao kao pre, ni njegove šale nisu joj bile tako smešne. Posle nekoliko neuspešnih pokušaja da je odobrovolj i i nasmeje, Stanko je prestao da je poziva na sastanke.

Uoči Nove Godine Olivera je dobila paket iz Novog Sada. Prepoznala je Ilijin rukopis i srećno se osmehnula. U paketu su bile štrikane rukavice, zelene, sa malim narandžastim bubamarama. U jednoj rukavici je bila poruka: „ Poklon od najboljeg druga.“
Odjurila je do knjižare u kojoj je videla knjigu o eko sistemima, za koju se Ilija veoma zainteresovao.
Spakovala je i poslala, uz poruku: “Poklon od najbolje drugarice .“
S nestrpljenjem je iščekivala šta će Ilija odgovoriti. Nije bilo odgovora.
Razočarana i nezadovoljna, odustala je od dalje razmene poklona i poruka. „Kako sam glupa, on se samo našalio i potvrdio naš status „Najboljih drugova“. A ja sam se, budala, odmah ponadala …“

Za doček Nove Godine Anka je sa društvom izlazila u studentski dom, uzbuđeno se doterivala i veselo čavrljala sa Oliverom. Iako je kopkalo gde je Ilija, Olivera nije ništa pitala, nestrpljivo iščekujući da on uđe u stan, unoseći svežinu zimske večeri i vedrinu svog glasnog smeha. Ilija nije dolazio, a veče je odmicalo, približavalo se deset sati i Anka je čekala društvo sa kojim ide na doček. Zagledala se u Oliveru, malo nakrivila glavu i suzivši oči, zapitala: “Jesi li ti sigurna da nećeš sa nama u provod? Znaš šta, ništa mi tu nije jasno: od tolikog Beograda ti se vraćaš u naš mali grad i čak ni tu ne ideš na doček? Šta čekaš? Viteza od Vindzora?“
Olivera je samo raširila ruke i nasmešila se, pomalo zbunjeno:“Ne znam, stvarno. Nisam nešto raspoložena za provod.“
„E, ti si ista k’o onaj moj brat. Umesto da juri za devojkama, on kad dođe s fakulteta, odmah dograbi neku knjigu o eko sistemima, nemam pojma otkud mu…Drži se te knjige, k’o da mu od nje život zavisi. Ne znam ni otkud mu… Sto posto je čitao i pre nego što je otišao da šeta. Zamisli, neće na doček, hoće u šetnju, e svašta.“
Olivera je uzdrhtala od sreće, poljubila Anku i požurila kući. Zgrabila je rukavice sa bubamarama , krenula u šetnju.
Dok je otvarala ulazna vrata, skoro se sudarila sa Ilijom. Gledali su se nekoliko trenutaka a onda mu je ona ćutke pružila jednu rukavicu, gledajući ga sa iščekivanjem. Uzeo je rukavicu i stegnuo joj ruku. „Sad imam i dragu i rukavicu“.
Na čistini ispred zgrade napisali su :“ Nismo više najbolji drugovi!“
Ispod toga, Anka je dopisala:“Kao da ja to nisam već znala! Ali, vama je trebalo vremena da to ukapirate!“

Piše: BETI KARSON Krajem novembra Olivera s e prvi put vratila kući sa studija. Predavanja i vežbe su je potpuno okupirale, i kolliko god da su studije psihologije bile ostvarenje njenog sna, sad je bila veoma umorna. Rešila je da se odmori, vidi se sa roditeljima, bratom i prijateljima i, osvežena i puna elana, vrati se u Beograd. Nakon toplog i dugogo pozrdavljanja sa roditeljima i bratom, potražila je svoju najbolju drugaricu Anku. Niskog rasta, vesela, lepa, svetle duge talasaste kose, Anka je bila puna života. Volela je da radi po kući, da pravi kolače a bila je i odličan…

Pregled

Ocjena redakcije

Vaše ocjene

Sažetak: Ocijenite pri?u klikom na broj zvjezdica ispod desno

User Rating: 3.87 ( 31 votes)
72

Jedan komentar

  1. super ste