Srijeda , 26 lipanj 2019
Naslovna » Ljubavne priče » Moja Sumatra (Beg od stvarnosti)
Moja Sumatra (Beg od stvarnosti)

Moja Sumatra (Beg od stvarnosti)

Kada pogledam unazad svoj život nije da ne želim da se setim stvari onako kako su se zaista desile, već želim da se sećam onako kako sam ih ja na svoj način doživeo na neobičan način. Stvari koji se dešavaju nimalo nisu slučajne , i sve ima svoje razloge samo što mi to ne možemo da vidimo razlog ili jednostavno ne želimo!!!

Svako je tvorac svoje sudbine jer sudbina nije nešto što treba očekivati, već nešto što treba da izgradimo. A jednom je neko rekao da je život umetničko delo, a ja kao tvorac tog umetničkog dela moram izbrisati sve one ružne stvari iz prošlosti i učinim ga savrešenim ponovo! Psihološki gledano na tugu po mom mišljenju to je jedan ultimativni ubica. Sećanja su zaista lepa kada ih imate ali ponekad i bolna kada ih se setite…
Način da se pronadje utočište zaista je ponekad teško, jer kada vas nešto grebe i guši nije vam ni do čega i želite samo da nestanete na neko vreme.

Imao sam period u svom životu koji mi je bio veoma bolan i nažalost nisam uspeo da prebolim, još me kida pomalo kad se setim i jako mi je teško kada nekom pričam o tome ali kad je već takva tema na pismenom eto mi i prilike.

Upoznali smo se na kiši, dosadan dan bio, sećam se … čekao sam bus na stanici da krenem kući, u glavi mi se samo motalo ”kad ću više stići kući da se naspavam”? Pored mene stojao je moj otac koji me je ispraćao, poveo je i moju sestru, a sa njom je bila i ona tj. sekina drugarica. Prišao sam, upoznali smo se i podelili par rečenica.

Lep dan danas, zar ne, rekla mi je, promumlao sam nešto jer sam bio pod jakom tremom niko do sada mi se nije tako svidjao, bilo je to ljubav na prvi pogled.

Stigao je autobus, pozdravio sam se sa mojima i otišao … Posle nekog vremena stiže mi poruka ne telefon od sestre ”Mariji si se bas dopao” . Definitivno mi je taj kišovit i veoma dosadan dan učinjen savršenim. Samo sam se smejao u busu, ljudi su me čudno gledali ali nije mi bilo bitno.

Posle nedelju dana otišao sam ponovo samo zbog nje, izašli smo na piće i baš se ispričali i nekako spontano, ne sećam se više ni ja kako, jer je bilo kasno, a ja sam bio malo propit uspeo sam da je smuvam.

Bilo je prelepo, stalno smo provodili vreme zajedno, voleli smo iste stvari, slušali istu muziku, maštali o budućnosti, oboje smo hteli istu stvar, da dostignemo slavu kakvu niko nije do sada, da postanemo svetski poznati pevači… ali uvek smo se smejali kada smo pričali o tome jer smo oboje znali da se to ne može desiti . Kada bi neko čuo nas razgovor pomislio bi da smo ludi, ali nama je baš bilo briga za druge.VOLELI SMO SE!

Prošlo je šest meseci naše veze, iskrsli su razni problemi, svadje i na kraju,  raskinuli smo! Nije mi bilo svejedno ali nisam pao u depresiju jer sam znao da ćemo se pomiriti.

Prolazili su dani, nedelje , nije se javljala niti slala poruke kao da je nije bilo briga za mene. Posle dva meseca sam dobio poziv da budem gost na jednoj svadbi u Bg-u, eto mi savršen razlog da je pozovem što sam i učinio.

Zovem, niko se ne javlja, ostavim poruku sekretarici, posle nekoliko minuta zove ona i pita me onako bahato i oštro “ZAŠTO ME ZOVEŠ?

Ispričao sam joj o tom slavlju i pitao je da bar ostanemo prijatelji i da se nadjemo da porazgovaramo, prihatila je. Bio sam najsrećniji dečko na svetu, jedva sam čekao dan da odem, čak sam i odbio poziv da odem na veridbu najbolje drugarice samo zbog nje.

Konačno … došao je i famozni 11. novembar, stigao sam u Beograd kod rodjaka, pripremajući se za proslavu misleo sam samo na nju. Uveče smo se trebali naći, jedva sam čekao. Prošlo je 20h, ne javlja se, čekao sam i dalje , prošlo je i 22h, ma ona mene malo zeza samo da bi ispalo da je tvrd orah.

Pozvao sam je, ali nije bila dostupna. O, Bože, toliko sam bio razočaran da mi došlo da padnem u nesvest. Oko 1h posle ponoći, sedeći sa drustvom, zvoni mi telefon, nepoznat broj i nisam hteo da se javim jer ne volim da se javljam na nepoznate brojeve, stiže mi poruka “javi se, hitno je”. Uplašio sam se i pozvao taj broj, javila se njena majka i rekla ” Zorane, moraš biti jak, NJE VIŠE NEMA!

Okrenula mi se cela soba u krug, ali uspeo sam nekako da se iskontrolišem. Plačućim glasom ispričala mi je kako je Marija krenula sa ortacima iz njenog kraja, da su sleteli s puta i ona i jos jedan decko su poginuli.

Nisam mogao verovati, počeo sam da se smejem, da plačem, moji se uspaničili …
Pa, kako to, pričaj šta se desilo, pitali su me, ja sam se samo smejao… Došla je moja majka i udarila mi je toliko jakih dva šamara da sam se u sekundi osvestio, a onda unesvestio, sipali su vodu na mene, u medjuvremenu moja majka je telefonom razgovarala sa njenom majkom i saznala je o čemu je reč.

Nisam mogao otići u obližnje selo jer sam morao ispoštovati ljude zbog kojih sam došao, svanulo je jutro, a ja oka nisam skopio, niti je ko to uradio jer su svi bili euforični zbog proslave, nikome nismo pričali o tome … nismo hteli da kvarimo slavlje.

Prošao je još jedan dan, a onda sutra došao je dan kad sam bio toliko slomljen u sebi da najmanje što sam želeo je da se veselim i pevam na svadbi kad znam da neko kog samo voleo više od svog života leži u grobu.

Svadba se završila, sahrana u obližnjem selu se odvijala. Stigli smo kod rodjaka u stan i napokon posle dva dana da se naspavam mislio sam da noćas ću je verovatno sanjati. Zaspao sam, ali posle par sati sam se probudio i onako nenaspavan krenuo kući .

Posle duge vožnje stigli smo. NiSAM ViŠE iZDRŽAO POČEO SAM DA PLAČEM. Majka mi je govorila, plači i isplači se, znam kako je kad nekog nešto muči.Nisam pričao, samo sam plakao, plakao i plakao. Otišao sam u svoju sobu, zaključao se i pustio muziku, sećam se, bile su dve jako tužne pesme, ali jedna me je bas utopila Katy Perry The One That Got Away i 1St Lady Missing You (preporučio bih da dok čitate ovaj tekst u pozadini pustite ove pesme).

Gledao sam na policama, bile su naše slike, pojačao sam, volime do kraja, sve se treslo od muzike… ortaci su samo nailazili i lupali na zaključana vrata, nikog nisam pustio. Muzika svira, bol me iznutra grize, vikao sam kao ludak na sav glas.

Posle nekog vremena kad su se smirile strasti, odahnuo sam i seo na dvosed pored prozora, tekle su neke balade, to me je jos više teralo na plač… Plakao sam plakao, plakao, plakao i plakao i nije me bilo stid zbog toga. Od silnog plakanja sam se totalno umorio,  posle dugo vremena izasao sam iz sobe otišao do kupatila da se umijem i istušira.

Kad sam ušao u sobi sedela je moja majka i najbolji drug, zagrlio me jako i rekao, budi jak kao što si pre bio. Rekao sam mu da me ostavi nasamo sa majkom, opet su mi krenule suze… nije hteo da me ostavi, bili smo nas troje u sobi, ispričao sam sve što mi je bilo na duši. Isplakali smo se svo troje.

Bio sam preumoran, nešto sam malo pojeo i koliko sam legao u toliko sam i zaspao.U medjuvremenu stigli je moja najbolja drugarica i još jedan ortak. Spavao sam i kao što sam i znao sanjao sam je, ne sećam se kako ali znam da mi se javila u snu.

Svanulo je, ovi sto su bili pored mene nisu spavali celu noć, pričali su mi da sam se čudno ponašao dok sam spavao, ma sigurno od umora rekoh im. Majka je prišla, poljubila me.

DOBRO JUTRO, KRALJU IZGUBLJENiH STVARI i pitala želis nešto da doručkuješ, odmahnuo sam, shvatila je kao ne … Pitala me, želiš li bilo šta šta god poželiš otićiću makar i na kraj sveta samo da tebi bude dobro .Želim samo malo muzike, odgovorih joj. Pustila je CD Player Ležao sam satima i mislio na nju. Osvanuo je ponedeljak ustao sam veoma rano.

Mislila sam da danas nećeš u skolu, reče mi mama…

Ma, idem, biće mi lakše sa društvom.

Stigao sam u skolu, niko nije primetio šta se desilo niti sam kome pričao posle drugog časa sam otišao kući. Nikom se nisam javio, samo sam nestao. Sutradan nisam mogao da istrpim, pozvao sam drugaricu na piće i izvinio se što nisam bio na njenoj veridbi da joj budem podrška tog dana i ispričao sam šta se desilo, ali nisam joj rekao da sam bio komiran tim dogadjajem. Pitala me kako je to moguće, šta se dešavalo? Ispričah joj kako se stvari desile i rekao, ma nije to nista ozbiljno, proćiće me,  a želudac mi se uvijao k’o nenormalan.Pozdravili su se i  krenuli kući … ja nisam, iako sam znao da mi je ti poslednji autobus za kući stavio sam slušalice u uši i krenuo u šetnju SAM.

Sedeo sam na nekim stepenicama pored reke,  bilo je minus napolju i skoro prazan grad.Vraćao sam film unazad, psi su prolazili pored, jedan me je baš gledao i uplašeno mi prilazio … pomazio ga i rekao mu, srce me boli! Tužnim pogledom me je pogledao kao da me je razumeo, i dalje je sedeo pored mene!

Pala je noć bilo je sve vise hladnije, zvoni mi telefon. Majka me zove! Gde si ti? Znaš li koliko je sati, zašto me tako plašiš,dolazi kući. Izgubio sam autobus, a nisam imao kredita da ti se javim.Uzmi taksi i vuci se kod kuće smesta, znaš li kako si me uplašio ili da ja dodjem po tebe. Posle nekog vremena stigao sam kući, moji su bili preplašeni kada su me videli bledog. Gde si ti do sada svi su me pitali. Slagao sam ih da sam bio kod Nevene i da sam zaboravio na autobus.

Bio je to najteži period u dosadašnjem životu i zaista mi je krivo što sam to doživeo jako mlad i ljut sam na nekog tamo gore jer znam da to nisam zaslužio od njega. Ali život mora da ide dalje u nove pobede…

Mnogi me pitaju što ne nadješ neku devojku, sigurno bi te jako volela jer znamo da si dobra osoba, ali ja sam prestao da razmišljam o tome bar do daljnjeg i stvarno mrzim kad se zaljubim u nekog jer kad god nekog zavolim, on ode bilo da je to neka devojka ili neko iz članova porodice.

Možda ću jednog dana i knjigu napisati o tome jer me to ispunjuje jer uvek uspem na parče papira da iskažem sve ono što govorom ne mogu! i da obećao sam joj ako ikada postanem pevač i uspem da snimim bar koju pesmu to ce biti pesma poklonjena njoj.  Možda sam izgubio sve ali i dalje imam sećanja na nju što je najbitinji imam lepa sećanja na nju!
HVALA

Kada pogledam unazad svoj život nije da ne želim da se setim stvari onako kako su se zaista desile, već želim da se sećam onako kako sam ih ja na svoj način doživeo na neobičan način. Stvari koji se dešavaju nimalo nisu slučajne , i sve ima svoje razloge samo što mi to ne možemo da vidimo razlog ili jednostavno ne želimo!!! Svako je tvorac svoje sudbine jer sudbina nije nešto što treba očekivati, već nešto što treba da izgradimo. A jednom je neko rekao da je život umetničko delo, a ja kao tvorac tog umetničkog dela moram izbrisati sve…

Pregled

Ocjena redakcije

Ocijenite pri?u

Sažetak: Kliknite na broj zvjezdica ispod desno i ocijenite pri?u!

User Rating: 3.74 ( 24 votes)
37