Petak , 18 listopad 2019
Naslovna » Ljubavne priče » Mirjam: PUSTOLOVINA LEPE PALANČANKE
Mirjam: PUSTOLOVINA LEPE PALANČANKE

Mirjam: PUSTOLOVINA LEPE PALANČANKE

Dosadno je bilo Cici u toj ogromnoj roditeljskoj kući, koja je izgledala kao tvrdjava ili zamak u uspavanoj ulici njihove palanke. Uvek isto, od jutra do mraka. Ustane, izadje u baštu i prošete sobama. Pa i te sobe, hladne sa onim svojim debelim zidovima, sa nekim starinskim mirisom koji se širio sa fotelja od štofa u crvenoj i zelenoj boji, iz onih teških zavesa od brokata, sa zidova po kojima su se pružale zlatne grane, reljefne od debelog sloja pozlate. Uvek je vladala hladovina u tim sobama, zastrtim debelim ćilimima, po patosu na kome su bile namolovane geometriske figure braon i crne. Dosadni su joj bili i svi oni portreti njenih baba, dedova, stričeva, tetaka, one starinske dame sa širokim suknjama sivo I plavo po kome se viju lozice, one njihove setne oči, kosa zategnuta u razdeljak i bareš na samom čelu.Gledala je one svoje pretke, sa šubarama na glavi, poluvaroški, poluseljački obučene, sa debelim zlatnim lancem i velikim prstenom na ruci, na kome je stojao veliki kvadratni kamen od rubina ili zlata Njena sobica se u toj patrijarhalnoj kući izdvajalasa svojim belim krevetićem, pokrivačem od tila sa plavom atlasnom postavom, istim belim zavesama, i onim bezbrojnim sitnicama od gipsa, porculana, kristala I bronze, kojima je ukrasila stilizovane stočiće. Uvek je bilo puno cveća u toj sobi, u kojoj je provodila najsladje časove, pokraj klavira i knjiga. Muziku je strasno volela, po povratku iz pansiona uzimala je i dalje časove i žalila što ne može da bude neka slavna pijanistkinja.

Volela je njihovu baštu u proleće, kad se rascvetaju jorgovani, oni dupli, kao grozdići, i kad ozeleni tunel od osmanluka, bacajući svoje aplikacije senki po zalivenoj zemlji. Tu je šetala, ispod tog tunela, ili zapletala okore ljubičica, brala ruže i karanfile, i bežala posle u svoju sobicu da čita i sanjari. Sanjala je uvek o životu u velikom gradu. Zavidela je Beogradjanima koje se tako lepo provode, onom njihovom korzu. Ništa nije želela, nego da u svojoj palanci ima akav jedan korzo, bar jedared nedeljno, da se i ona gura kroz masu nepoznatih lica, da ne mora nikog da pozdravi, da su joj svi tudji, a ipak simpatični, i da ne čuje ono svakidašnje Dobar dan, gospodjice Cico! Ovde svakog poznaje, već joj dosadili svi ti kavaljeri koji je tako zaljubljeno gledaju, kao lepu, bogatu jedinicu, koja ima da nasledi i tu kuću, i vinograd, i dućanei svu rentu nepokretnog imanja. ti tako bogata, i živeti praznim životom, monotonim,čeznuti za zabavama, sanjati o velikom svetu, to Cica nije mogla da podnosi.

često je molila roditelje da predju u Beograd. Oni imaju toliko rentu da bi bogovski živeli i tamo. Nju su mnogo više oduševljavale one višespratne zgrade, asfaltirane ulice, elegantni izlozi, balkoni na kojima sede dame, nego ova njena dosadna kuća u kojoj je hlad podsećao na tamnicu. Ponekad nije volela ni njihovu baštuza kakvom obično uzdišu Beogradjanke. U tom bogatstvu ona je čamila, uvek nervozna, zlovoljna, razdražljiva, nanoseći bol roditeljima, koji su joj sve činili, a nisu mogli da razumeju šta joj nedostaje u ovako lepoj kući. U njoj su nedostajale avanture.
Nije ona čeznula za nekom provodnjom, flertom, već samo avanturama. Da iznenada otputuje, da pobegne od kuće, a da oni ne znaju gde je, da luta po velikom gradu. To je bio njenideal. je mislila na ljubavne avanture, čedna po vaspitanju, već samo da ode iz ove dosadne palanke u kojoj su joj bile dosadne i mušice i sva ona letnja tišina, kad pomoćnici dremaju za tezgom, ili škripe volovska kola ulicom, a retko pojuri koji auto, za kojim svi izlete na prozor. U samoći svoje bele sobice razmišljala je o tim avanturama i resila da izvede jedan plan.
Poput sebične, razmažene devojčice, nije pomišljala na bol koji će naneti roditeljima, već je sva bila zauzeta svojom apatijom i bacala je krivicu na roditelje da su oni krivi što je ona nesretna. Pa kad oni neće njoj da pruže radosti, zašto ona njima da ne nanese bol? I jedne noći, dok su otac i mati već ležali u postelji, ona se iskrade iz kuće sa koferom, dojuri do stanice, sede u voz i podje u susret avanturi.
Na stolu im je ostavila pismo u kome je napisala: Molim vas, nemojte me tražiti. Ako me ne budete tražili, ja ću se možda jednog dana vratiti. Ali ako u novinama pročitam o mom nestanku, znajte, ubiću se.
Sama u kupeu, osećala je neko zadovoljstvo. Divila se svojoj energiji koja ju je pokrenula na put. I ona sedi kao svi ovi putnici koji idu za svojim poslovima. Ona nema nikakvog posla, ali će ga naći. Radiće i izdržavaće se kao mnoge žene. Može da daje i časove iz klavira, ali to je tako obično. Uzela je novine i čitala oglase. Tu je bilo svega. Traži se guvernata, sobarica, kuvarica, daktilografkinja…
U jednom oglasu je stajalo Otmena porodica traži pristojnu sobaricu.Njoj se dopao taj oglas.
Otmena porodica u Beogradu, to je nešto vrlo primamljivo. Videla bi kako živi otmen svet u Beogradu. Sigurno imaju lepu kuću, na nekom spratu sa balkonom. Tu bi videla beogradsko društvo. I napominje se pristojna sobarica. Ona bi ostavila takav utisak. Samo se uplašila svojih belih, nežnih, iznegovanih ruku.
(kliknite na broj 2 za nastavak)