Petak , 18 listopad 2019
Naslovna » Ljubavne priče » Lov na sreću
Lov na sreću

Lov na sreću

Piše: BETI KARSON

LOV NA SREĆU

– Ne mogu da verujem da to tražite od mene! – Darin glas je jasno izražavao nevericu i ljutnju.

– Daro, dušo, ne tražimo od tebe da opljačkaš banku, treba samo da…- ujak je pokušavao da dođe do reči.

Ali, Dara je nastavljala, ne obazirući se na njega: – Ne pada mi na pamet da budem dadilja jednom razmaženom, lenjom, dvadsetpetogodišnjem …-

– Vidi, mila, nije sve baš tako. Saša tek kroz mesec dana puni dvadeset pet godina – šeretski je namignuo njen ujak Blagoje.

– Samo ti sve okreći na šalu, ujko. Ali, zar ne vidite da od mene tražite da sprovedem nemoguću misiju: da tatin sin, koji je do sada jurio za loptom i za suknjom, ulovi diplomu fakulteta?- okrenula se prema ujni, očekujući, kao uvek do sada, njenu podršku.

Ali, ovoga puta, njena ujna imala je drugačije mišljenje: -Pa, nije baš tako, Daro…-

-Nije, nije, za loptom baš i nije puno trčao- nastavljala je Dara.

-Znaš šta, Darinka, za nekog ko ima toliko zamerki na Sašino ponašanje, prilično dobro si upoznata sa njegovim životom, ili sa pričama koje o njemu kruže- zamišljeno je dodala ujna Mira.

– E, pa da znaš da se Saša zabavljao sa mojom drugaricom Draganom, a ona me udavila pričama o njemu.Što se mene tiče, može da juri koga hoće, bolje reći da lovi!-

-Dečko samo lovi svoju sreću, Daro- dobroćudno je nastavljao njen ujak.

– Da, da i u tom lovu nema lovostaja!- u dahu je odgovorila Dara, i sama se čudeći svojoj bezrazložnoj ljutnji. Njena reakcija na ujakov predlog da pomogne ujninom sestriću Saši u pripremanju nekoliko preostalih ispita i diplomskog rada bila je, to je i njoj postalo jasno, preterana.

Ujna je iskoristila ovo neočekivano zatišje i nastavila: – Šta god da je jurio do sad, sad će morati da pojuri knjigu. Moj zet je rešio da više ne finansira njegovo studiranje u beskraj, i momak će morati ili da se sam školuje ili da završi studije.-

-Dobro, ujna, čak i da hoću da se u to upustim, kako ja mogu da mu pomognem da zvarši studije poljoprivrede? Ja, koja sam od fizike, hemije i biologije pobegla na društveni smer a posle na studije engleskog ?-

– Daro, dušo, niko od tebe ne traži da učiš sa njim njegov gradivo, ni da mu budeš tutor. Dovoljno će biti da kad ti učiš svoje gradivo, on uči svoje – ali u istoj sobi.

– Ne razumem, zar nisu njemu roditelji kupili stan još na drugoj godini studija? A ja bih se i danas mučila s gazdaricama da me vi niste primili u svoj jednosoban stan…- nije mogla da još jednom ne izrazi svoje nezadovoljstvo „zlatnim“ dečkom.

– Ma, ima on stan, ali nema radne navike. Ti si, hvala Bogu, sušta suprotnost!- uzdahnula je ujna Mira.

– Ujna, govorimo o čoveku od dvadeset pet godina, ne o deteu od tri godine!- Dara je opet počela da se nervira. – I, kako misliš da mu ja razvijem radne navike? Pomoću čudotvornog napitka?-

– On nema motivaciju za učenje, a postoje razni načini za motivisanje…- šeretski se nasmejao ujak.

– Postoje, postoje, banane čine čuda sa nekim životinjama- ironično je primetila Dara. Ali, kad je pogledala u ujnu koja se snuždila, zažalila je zbog svoje grubosti i brzo je dodala: – Dobro, možda bih mogla za svaki sat učenja da ga počastim čokoladnom bananicom.-

Kroz otvoren prozor njihovog prizemnog stana dopro je srdačan, glasan smeh. -Odlična ideja! Neka budu one u pakovanju od 400 grama!-začula je Sašin glas.

Saša je baš sad morao da dođe u njihov stan! A nije bio ko zna od kada. Zagledao se u Daru, kao da je prvi put vidi. –Ti si, znači, taj magnet koji bi trebalo da me privuče i zadrži blizu knjige? Hm, tome se nisam nadao…-

– O čemu ti pričaš? Kakav magnet…- Dara je osećala da joj se kosa na vratu naježila a po rukama kao da su joj mileli mravi.

– Kad je tetka bila kod nas na večeri, šaputala je sa mamom da će naći neki mamac za mene, nekog ko će me privoleti da učim… samo ja nisam imao pojma o kome je reč. Kako bilo da bilo, oduševljen sam time da mi ti budeš učiteljica!-

– Uobraženi, samozaljubljeni… tikvane!- Dara više nije mogla da zadrži ljutnju u sebi.

Sve priče koje te prate itekako su istinite!-

– Uplašila se naša Darica da je ne pojede zli vuk Saša!- začikivao je kroz smeh Saša.

– Ne, nego se veliki zli vuk Saša uplašio rada i učenja! E, baš ću da se prihvatim ove nemoguće misije, da ti malo zagorčam tvoj slatki život!- izgovorila je u jednom dahu.

-Ili ću, možda, ja zasladiti tvoj život, pun rada i odricanja – nastavio je Saša da je bocka.

– Dogovoreno, deco! Sad kad ste se sporazumeli da zajedno učite, odredite vreme i počnite. – tečino lice sijalo je od zadovoljstva, kao da nema pojma o tome da iz Darinih očiju sevaju varnice .

Čitav oktobar Dara je provela u univerzitetskoj biblioteci, spremajući diplomski ispit,od jutra do večeri. Vikende je provodila šetajući po Zvezdari, sa drugaricon Natašom i njenim psom Garavkom. Saša se nije javljao i Dara je sa zadovoljstvom pomislila kako neće ni morati da se bakće sa njim, jer je on već odustao od završetka studija i počeo da traži posao.

A onda se, početkom novembra, dok je ledena kiša udarala po prozoru, Saša pojavio. Njegova sjajna, blago kovrdžava crna kosa bila je mokra, a pod jaknom je pokušavao da od kiše zakloni nekoliko knjiga.

Dara je zaustila da se naruga njegovoj žarkoj želji da počne da uči baš danas, kad kiša lije kao iz kabla i kad je dan stvoren za spavanje.. . A onda je pogledala u njegovo lice, bez trunka osmeha, na kome su se jasno videli umor i zabrinutost. Bez reči je od njega uzela knjige i ćutke mu dodala peškir da obriše kosu i lice. Ujak i ujna su jesen provodili na putovanju po Hercegovini i ona je sad bila ujnina zamena, brižna i pažljiva prema Saši.

– Da, da, to ja samo zamenjujem ujnu, ona bi se tako zaštitnički ponašala prema Saši. Nema to nikakve veze sa mnom. – proletelo joj je kroz glavu.

-Ništa ne pitaš? Kako sam od svih dana za početak učenja odabrao baš ovaj kad lije kao iz kabla i kad bi svako normalan želeo da zaspi, uz dobovanje kiše?- upitao je Saša.

Dara se trgla, kao oparena, zatečena njegovom sposobnošću da pročita njene misli.

– Mi štreberi kažemo da nema lošeg vremena za započinjanje učenja!- našalila se na svoj račun, želeći da ga oraspoloži. Ali, Saša je samo pogledao i tužno se osmehnuo.

– Lepo je kad čovek teži da u nečemu bude jako dobar, nema tu ničeg lošeg…meni bi dobro došlo malo tvoje posvećenosti radu i napredovanju… –

Dara bi se u nekoj drugoj prilici silno začudila i možda čak i blago podsmehnula ovoj izjavi, ali sad se ona osećala pomalo posramljeno.

– Bože, kako sam loše procenila ovog čoveka, misleći da je praznoglav i nezainteresovan za bilo šta osim za provod. – pomislila je , dok je stavljala čaj da se kuva.

– Slušaj, Daro, možda si ti imala neki drugi plan za večeras, ja sam banuo bez najave… zapravo, treba mi prijatelj… Upravo se vraćam iz bolnice, mog Mileta su zadržali na lečenju, teška upala pluća, a on je strastan pušač, mršav, u mladosti je preležao tuberkulozu…-

Dara se setila Sašinog oca Mileta, dobroćudnog, tihog čoveka tužnih smeđih očiju i blagog osmeha. Volela je da jede jaja na oko koje je on pekao, obilato ih prelivajući mašću, strpljivo, posvećeno, kao da je to najvažnija stvar na svetu. Voleo je da rešava ukrštene reči i Dara mu je ponekad pomagala u tome, kad bi on došao kod njenog ujaka i ujne u goste. Govorio je da više voli da bude kod svastike u stanu nego kod Saše, jer njegov sinak od sve hrane najviše voli picu i nimalo ne ceni njegove kuvarske veštine.

– Jes i li gladan, sigurno nisi imao apetita nakon takvih vesti- tiho je rekla Dara.

– Hoćeš da ti ispečem jaja na oko, a la Mile?- blago ga je udarila laktom.

Saša se lagano nasmešio i malo je povukao za trenerku.

– Hoćeš da se igraš tetka Mire, a? Može, peci jaja!-

– Ne znamo da cenimo ono što imamo, dok ne počne da preti opasnost da to izgubimo- tiho je rekao, sklanjajući tanjire u sudoperu. A onda je brzo dodao, kao da se uplašio onoga što je izgovorio:

– Možeš da se udaješ, dobro kuvaš. Da proverimo još kakvu kafu spremaš i spremna si da usrećiš nekog momka! –

Dara se samo kiselo nasmešila i nastavila da pere sudove.

Posle večere, uključila je televizor, jer nije propuštala „Slagalicu“, kad je bila kod kuće.

Saša je gledao u čudu: – Zar nećemo sad da učimo? Zar ti gledaš TV? –

– Da, i redovno se kupam …- peckala ga je blago, sedajući pored njega na trosed. –

– A sad ćuti, i pusti me da gledam – rekla mu je nestrpljivo.

– Da, gospodarice, ja ćutati i slušati! – šaljivo je uzvratio.

Ali, nije ćutao, nikako. Pre bi se moglo reći da nije usta zatvarao. Dara je gledala u čudu.

Bila je začuđena Sašinom dovitljivošću, znanjem i brzinom razmišljanja. Mnoge odgovore su izgovarali istovremeno, nakon čega bi se glasno nasmejali. Kad se kviz završio, Saša je ugasio televizor i pogledao je raširivši ruke , kao da čeka da ona uzme knjige i pridruži mu se za trpezarijskim stolom. Blago je potapšao mesto na stolu, preko puta njega, markirajući joj gde da stavi svoje knjige. I tako je počela nemoguća misija…

Trajalo je to skoro godinu dana, Darini ujak i ujna sklanjali su se iz trpezarije oko pola sedam, odlazili u šetnju, kod prijatelja, u bioskop, na kuglanje…Njihov društveni život je procvetao, ujna je oslabila, doterala liniju a ujak se hvalio da je gibak kao momak.

Za to vreme jedan drugi momak uspešno je priveo kraju svoje studije i rešio je da se svojoj učiteljici i ponekad goniču robova“ Dari oduži tako što će povesti na izlet na Frušku Goru. Na izletu su sreli Sašinog brata Gorana, koji se sa društvom vraćao sa pešačenja . Goran je sa interesovanjem gledao u Daru, zadržavajući pogled na njenj vitkoj figuri i pažljivo slušajući njene šale. Ponudio im je da navrate kod njega na vikendicu, u Krušedol, ali je Saša bez razmišljanja odbio predlog. Kad su se rastali od Gorana i njegovog društva, hodali su ćutke.

– I taj Goran, spadalo, nema pametnija posla nego da se lomata po planini! Bolje bi mu bilo da se dohvati knjige, umesto što zvera u tuđe devojke! -Saša je izgovorio u jednom dahu.

– Kakve devojke, čije devojke, u koga je gledao? Pa tu su bila samo vaša dva druga i onaj stariji bračni par…- začudila se Dara.

– U moju devojku je gledao, ako baš hoćeš da znaš!- zabrundao je Saša, obgrlivši je oko ramena.

– Baš dobro što sam poslednja saznala tu vest! – uzvratila je Dara, golicajući ga –

– Ne, prekini, znaš kako sam golicljiv! – viknuo je Saša, trčeći ispred nje.

– Tako znači, igraćemo jure, dobro! Sad ja krećem u lov na sreću, i stići ću te, sigurno! – doviknula mu je Dara, radosno se smejući.

KRAJ

Piše: BETI KARSON - Ne mogu da verujem da to tražite od mene! - Darin glas je jasno izražavao nevericu i ljutnju. - Daro, dušo, ne tražimo od tebe da opljačkaš banku, treba samo da...- ujak je pokušavao da dođe do reči. Ali, Dara je nastavljala, ne obazirući se na njega: - Ne pada mi na pamet da budem dadilja jednom razmaženom, lenjom, dvadsetpetogodišnjem ...- - Vidi, mila, nije sve baš tako. Saša tek kroz mesec dana puni dvadeset pet godina - šeretski je namignuo njen ujak Blagoje. - Samo ti sve okreći na šalu, ujko. Ali, zar…

Pregled

Ocjena redakcije

Vaše ocjene

User Rating: 4.9 ( 2 votes)
100