Utorak , 22 listopad 2019
Naslovna » Ljubavne priče » Ljubav bez granica
Ljubav bez granica

Ljubav bez granica

Piše: Jelena

Moj život je dugo bio ispunjen lažima, ljudima koji nisu bili vredni moje pažnje i ljubavi. Takve osobe su ostavile veliki trag na moje tada nevino i ranjeno srce, pretvorile me u hladnu osobu koja nije marila za tudje osećaje i želje. Posle zadnje veze koja me je skrhala potpuno postavila sam zid sa željom da više ni jednom muskarcu ne dopustim da ga sruši. Nisam želela vezu, nije mi bilo potrebno da se bilo kome pravdam gde sam i šta radim, bila mi je potrebna sloboda, prostor gde me niko ne moze povrediti, mesto gde sam srećna, gde je život bajka sa srećnim krajem. Počela sam da se vidjam sa jednom osobom, čisto radi zadovoljstva, bez ikakvih osećanja i emocija, u nekom drugom gradu, daleko od svog rodnog mesta, daleko od osobe koja je uništila sva moja verovanja da prava ljubav, zaista, postoji.

Na početku je sve izgledalo super. Imala sam posao, društvo, svoj mir i nekoga koga sam povremeno vidjala. U vrlo kratkom roku, dosta toga se promenilo, moje tadašnje zadovoljstvo preraslo je u noćnu moru iz koje nisam videla izlaza. Dečko sa kojim sam se vidjala se zaljubio, počeo da me maltretira porukama, pravi ljubavne scene iako nije imao pravo na to, nije smeo moj mir da naruši. Posao mi je bilo jedino mesto gde sam mogla da pobegnem od svog privatnog života i bar na trenutak zaboravim sve što se dešavalo. Utehu sam potražila u piću, te večeri nisam želela da razmišljam o bilo čemu, želela sam samo da budem srećna. Alkohol je polako počeo da me preuzima, a ja nisam želela da se sa krajem moga posla i ta noć završi. Izašla sam u grad sa osobama koje sam relativno malo poznavala preko posla ali mi te večeri to nije bilo bitno. Igrala sam kao nikada do tada, uživala u svakom trenutku kao da je poslednji, ispijala svaku čašu na ex i odjednom crna rupa…. ne sećam se više ničega….

Zora mi je donela mnoga pitanja??? Gde sam ja to, šta radim sa muškarcem kojeg skoro nisam ni poznavala??? Bože, pa ja mu ni ime nisam znala… Stid se proširio čitavim mojim telom. Želela sam da pobegnem pre nego što se probudi, da nestanem, da me nema, ali znala sam da to nije moguće, da ne mogu izbeći naš ponovni susret. Misli mi prekidoše dva zelena oka koja su me sa osmehom gledala, nista mi nije rekao, samo me je poljubio u čelo, a ja sam samo zelela da izadjem iz nepoznate hotelske sobe i stignem kući. Tog dana ne znam da li mi je gore bilo zbog mamurluka ili zbog svega što se dogodilo. Nisam znala kako da se postavim prema osobi sa kojom sam provela noć kada opet dodje u lokal.. Sama pomisao na to dovodila me je do ludila.
Te večeri dobila sam poruku da idemo na kafu. Prihvatiti je ili ne??? Kako se postaviti?? Trebam li mu reci da postoji neko u mom zivotu koji me proganja ili mozda ne??? Sta da radim u tom trenutku nisam znala. Nesto je prelomilo u mojoj glavi i pristala sam da se vidimo. Ni slutila nisam da ce to biti nesto najbolje sto sam uradila, da ce mi ta odluka promeniti zivot, ali o tome cu kasnije jer se dosta toga izdesavalo dok se sve kockice nisu poklopile..

Susret sa njim doveo je do neverovatnog preokreta. Nismo spominjali onu noc, razgovarali smo o nebitnim stvarima, smejali se glupostima, upoznavali jedno drugog. Osecaj srece se ponovo vratio, ali nisam zelela da se zanosim. Nisam mu rekla da vec imam nekog, nisam imala zelju da pricam o tome, mislila sam da ce mi biti prolazna avantura..
Kako je vreme odmicalo sve cesce smo se vidjali. Cak ni tada moje srce nije bilo spremno za vezu ili mu mozda ja to nisam dozvoljavala. Mislila sam da su svi muskarci isti i da ce me kad tad i on povrediti. Niko nije znao za nas, nisam ni zelela da se zna, zelela sam da traje dok nam bude lepo. Onda je usledio dugoocekivani trenutak, trenutak bolne istine… Saznao je da imam drugog. U njegovim zelenim ocima videla sam bol i razocarenja, bes i tugu u istom trenu. Mislila sam da mi nece biti bitno ako ode, nestane onako preko noci kao sto je i usetao u moj zivot, ali nije bilo tako. Njegov bol mi je parao dušu i telo, želela sam priliku da mu objasnim sve i vrlo brzo sam je i dobila. Pričala sam brzo i nepovezano, ni danas nisam u potpunosti sigurna da li me je razumeo sve što sam htela reći, a da li mi je oprostio što sam lagala? Da, jeste, i to je bio moj najveći poklon od njega.

Te večeri sam mu rekla da ne volim tu osobu, da sam prisiljena da budem sa njim, kako boluje od raka i kako nece da se leci ako ne budem sa njim, kako nemam mogucnosti da biram, jer koliko god da mi nije stalo nisam mogla da dozvolim da nosim nekog na dusi. Zagrlio me je jako i obrisao moje suze govoreci da ce on biti uz mene i da cemo zajedno prebroditi sve, da je tu za sve sto mi zatreba. I bio je tu..
Zahvaljujuci njemu i njegovoj podrsci bilo mi je sve lakse. Gledala sam svet drugim očima, očima zaljubljene devojke. S vremena na vreme osećala sam strah, plašila se sopstvenih osećanja. Moj zid koji sam dugo vremena zidala i u koji sam ulozila toliko napora poceo je polako da se rusi. Nisam želela da razmišljam o tome, ovog puta sam odlučila da se prepustim i jos jednom poslušam svoje srce. Imala sam dovoljno problema da bi svoju srecu tek olako pustila. Imala sam dva života, jedan gde mi je sve bilo crno, a drugi gde sam letela u oblacima, osećala lepotu ispunjenosti i onda se opet spustala na zemlju i vraćala u realnost. Nisam mogla da poverujem kako čovek može u istom trenu da oseća i bol i radost, sreću i tugu. Zelela sam da se zavrsi sve, da budem samo sa njim. Verovali ili ne i ta želja mi se ubrzo ispunila.

Saznala sam da je prica o raku bila izmišljena, da je to bio nacin da me zadrzi kraj sebe. Ne mogu opisati kako sam se osecala posle tog saznanja, gadio mi se i prezirala sam tako gnusnu laž. Nisam mogla da verujem da neko moze toliko daleko da ode, da unisti i ono malo lepih trenutaka koji su mogli ostati u secanju. Ali hvala bogu, svaka laz izadje kad tada na videlo. To saznanje mi je omogucilo da zavrsim sa njim i krenem ispocetka sa osobom koju sam zavolela. Tada sam mu to prvi put i rekla i nisam zazalila. Dobila sam sve sto nisam ni mogla zamisliti, postovanje, prijateljstvo i bezuslovnu ljubav. Moj život je krenuo u drugom smeru, smeru na kojem sam mislila da se više nikada neću vratiti. Dozvolila sam mu da me voli i da ga volim. Danas posle godinu dana nase veze mogu da kazem da sam donela ispravnu odluku. Zahvaljujući njemu sam prebrodila sve prepreke i naučila opet da volim. Shvatila sam da nam zivot oduzima neke stvari kako bi nam dao nesto mnogo bolje i vrednije. Sada ne mogu zamisliti zivot bez njegovog osmeha i pogleda. Ponekad mi se dešava da ga satima gledam dok spava i zahvaljujem bogu što mi ga je doneo u moj život. Zato ću se uvek truditi da od sebe dam sve kako bi na njegovom licu videla samo sreću, jer mi je ne znajući dao novi život i dokle god živim neću moci da se odužim za sve što je uradio za mene, zato hvala mu što postoji.. Zauvek ću ga voleti jer je jedinstven.

 

Piše: Jelena Moj život je dugo bio ispunjen lažima, ljudima koji nisu bili vredni moje pažnje i ljubavi. Takve osobe su ostavile veliki trag na moje tada nevino i ranjeno srce, pretvorile me u hladnu osobu koja nije marila za tudje osećaje i želje. Posle zadnje veze koja me je skrhala potpuno postavila sam zid sa željom da više ni jednom muskarcu ne dopustim da ga sruši. Nisam želela vezu, nije mi bilo potrebno da se bilo kome pravdam gde sam i šta radim, bila mi je potrebna sloboda, prostor gde me niko ne moze povrediti, mesto gde sam srećna,…

Pregled

Ocjena redakcije

Vaše ocjene

Sažetak: Ocijenite ovu pri?u klikom na zvjezdice ispod desno!

User Rating: 3.38 ( 57 votes)
51