Petak , 18 listopad 2019
Naslovna » Ljubavne priče » KAD ĆEŠ SE UDATI?
KAD ĆEŠ SE UDATI?

KAD ĆEŠ SE UDATI?

Niti od jednog pitanja mi se više ne diže kosa na glavi, kao od pitanja: “Kad ćeš se udati?”.

Da bude još gore, većinom me to pitaju žene koje su mi do jučer kukale na muža. Kukale bi one još, da sam nastavila ispijati kafe sa njima. To pitanje sam počela shvatati kao “Kad ćeš biti nesretna ko mi? Pa ne možeš samo ti uživati!” Mogu, itekako mogu.

Pozvala ja na telefon komšiku. Htjela je zvati na kafu. Javi se ona meni promuklim glasom. Odmah sam je upitala za zdravlje:

– “Jesi li dobro?”

– “Nisam. Imam temperaturu, kašljem, nesvijesti mi se, a i tlak mi je visok”

Prekinula je pričati sa mnom, jer su se čula njena djeca kako viču. Traže joj da jedu, a ona promuklim glasom im reče:

– “Strpite se par minuta, nije gotovo.”

A onda je nastavila pričati sa mnom:

– “Jedva stojim na nogama. Čitav dan nešto traže. Poleti im oprati, poleti im spremiti… a sve se bojim da ću pasti.”

– “Pa gdje ti je muž? Neka nađe nekoga da ih pričuva i neka te odvede doktoru. Ne možeš…”

Prekinula me je i rekla:

– “Otišao je jutros negdje. Nije ni rekao gdje. Na telefon se ne javlja. Sigurno je sa Osmanom u kafani, jebala ga kafana!”

Opet djeca viču. Bilo mi je žao, pa sam joj rekla da ću ja doči i djecu joj čuvati i oko svega pomoći.

Tako je i bilo. Ponijela sam joj i neke tablete što sam imala u kući, čaj joj skuhala i rekla da legne. Ostala sam ja tu, pa sigurno do 23h. Djeca su zaspala, ona je bila malo bolje, pa sam kući otišla. Onaj njen još nije kući došao.

Prošlo od toga par dana i priča mi drugarica kako je njen amidža prebio njenu strinu. Došao kući pijan, a ona valjda zvocala, što je platu potrošio. Onda su se i djeca umiješala, pa pakao u kući bio. Da, uvijek za nasilje u kući je kriv ženski jezik. Trebala je da šuti, pijan je, a i nema veze što je platu potrošio. Ne moraju ni ona, niti djeca jesti. Strašno.

I tako, priča za pričom… Gađenje za gađenjem… Pitam se: Kuda ide ovaj svijet?

Počela ja raditi u kladionici. Po čitav dan muškaraca k’o mrava. Uđu, odigraju onaj tiket. Samo rijetki čim uplate odu. Sjednu na onu stolicu, pa po čitav dan uplaćuju i pričaju. Jednom davno sam jednom drugu rekla: da bih baš voljela da znam o čemu to muškarci pričaju kad se sastanu. Za žene znam. To o problemima u kući, djeci, o školi, o novcu, o mužu…

A oni…

– “Sinoć sam se napio, k’o letva. Jedva sam kuću našao.”

– “Gledaj one što prođe. Vidi kolike sise ima. Uh, što bih ja to…”, pa svi ka prozoru.

Za drugim stolom sjede 3 penzionera. Politika i neimavština glavna tema. Deru se oni, psuju političare, državu…mene glava zaboljela. Sve mi dođe da im kažem glasno koliko su neimavštine toga dana ostavili kod mene u kasu. Ali neću, moram da šutim i kucam tikete. To mi je posao, jebem li ga.

Na pult naslonjen jedan čovjek. četrdesetih godina, u plavom radnom odijelu. Nije ništa pričao. Naslonio se na ruku i zagledao se u onaj tiket. Kao da moli Boga da dobije. Mislim da je taj dan platu izgubio. Pogleda u plazmu, koja je bila iznad mene i poče i on psovati. “Jebem im mater, sve je ovo namješteno. Platu sam izgubio, kako sad kiriju da platim…”. Znala sam!

Mislim se u sebi: “Majmune jedan, na kiriju si trebao misliti prije nego što si u kladionicu ušao!”

Ogadio mi se i taj posao. Svaki dan galama, psovke i iste priče. No, nijednog nisam čula da priča o svojoj porodici, djeci, ženi. Valjda o tome muškarci između sebe ne pričaju. Ko će ga znati?! Što oni mogu ženi brak zgaditi, to ne može niti jedna žena.

Samo se nadam da postoje oni kojima je porodica svetinja i prioritet. Kojima je najpreče kući da donesu. Koji će uz ženu biti kad je bolesna. Vjerujem da ih ima, ali se isto tako nadam da svi oni već nisu zauzeti. U suprotnom, na to konstantno pitanje: “Kad ćeš se udati?” ću odgovarati:

KAD MI NABROJIŠ 3 DOBRA RAZLOGA DA TO UČINIM.

Tekst preuzet sa: Bubakutak