Ponedjeljak , 19 kolovoz 2019
Naslovna » Ljubavne priče » Dobra žena
Dobra žena

Dobra žena

Piše: Anita 

Jednog subotnjeg popodneva Filipo Kampanjeri je sedeo u dnevnoj sobi, posmatrajući svoju decu kako se u miru igraju, pošto je konačno uspeo da ih zainteresuje za šah. Zbunjeno su proučavala neobične figure, vrteći ih u rukama, ne znajući šta da rade s njima. Njihov otac nije imao ni najmanju želju da im pomogne sada kada je zavladala tišina u kući. Dečak i devojčica od osam i šest godina bili su vrlo živahni, stalno držeći pažnju svojih roditelja, ne dajući im ni trenutak odmora. Fidelio i Mara bili su vrlo brižni roditelji, utopljeni u vrtloglavu svakodnevnicu, ispunjenu vožnjama s jednog kraja grada na drugi, čekanjem na semaforima, telefonskim razgovorima, beskrajnim redovima u banci, prodavnicama, a sve to uz česte glavobolje usled neispavanosti i neprestane dečje graje. Na kraju takvog dana, pošto bi ih prošla razdražljivost, seli bi sve četvoro ispred televizora, uz brzu hranu, čekajući pasivno da umor napusti njihova tela, zureći u prazno, svako zadubljen u sopstvene misli. Razgovor bi tada iščezavao. Deca su bila sita, računi plaćeni, nabavka kućnih potrepština završena, kuća sređena, i time bi bile iscrpene sve teme. Neka televizijska emisija ili niskobudžetni film popunio bi duhovnu prazninu i samo se čekalo da prođe vreme i krene na počinak. A od sutra ponovo isto. Život bez cilja sa ustaljenim ritmom u sivilu svakodnevnice. Apsolutna pobeda materijalizma nad idealima. Praznina, učmalost, otupelost čula, navika. I tako već deset godina. Samo bi praznici, rođendani, godišnjice i neki naplanirani izlasci omogućili odstupanje od rutine, a osmesi nakratko zamenili bore od briga na čelu smejalicama oko očiju i usana. To su bile prilike da se baci pogled na dotadašnji život, a kada bi nastupilo razočaranje usled shvatanja jednoličnosti istog, brzo bi došla melanholija, ali ne u vidu slatke, čežnjive drhtavice koja uzburkava krv i podstiče na delanje, već ona druga, koja umrtvljuje i proizvodi apatiju. Zatim bi se trglo iz takvog stanja kada bi uzelo previše maha, smatrajući ga luksuzom dokoličara, i život se ponovo vraćao u isti kolosek, sa dobro utvrđenim rasporedom, gde nije bilo mesta samopreispitivanju. Tačnije, nije bilo vremena.

Bez obzira na sve, ne može se reći da su Filipo i Mara bili nesrećni u braku. Pre nego što su se venčali bili su najbolji prijatelji. Upoznali su se kada su jedno drugom bili najpotrebniji, a slični senzibiliteti i praktičnost u razmišljanju bili su dovoljno čvrsta spona da ih povede u zajednički život. Odluku su doneli zajednički, sporazumno, kako samo njima dolikuje, bez preteranog mozganja, pompe i romantične prosidbe. Prijatelji i porodica nisu bili nimalo iznenađeni vešću jer je bila logična posledica jednog tako skladnog odnosa i savršenog funkcionisanja udvoje. U braku, nastavljen je idiličan život, bez ijedne grube reči prevaljene preko usana, niti ijedne trzavice koja bi narušila mir.

Čak i da je želeo, Filipo nije mogao da nađe zamerku. Mara je bila prototip savršene majke i supruge. Krotka, nesebična i razumna, puna tolerancije i nežnosti, koja nikada ne traži više od onoga što joj se daje, a sama pruža sve. Jednostavno, žena dostojna poštovanja, čega je Filipo bio itekako svestan. On joj je uzvraćao istom merom, i sam častan i čestit čovek. Reklo bi se da je Filipo upravo priželjkivao ovakav život ili, nije se ni nadao drugačijem. Brak je došao u pravo vreme, odmah posle završenih studija medicine, sa tim je došlo i zaposlenje, dok je Mara već godinu dana radila kao vaspitačica u vrtiću. Do pre dva meseca živeli su u dvosobnom stanu na periferiji, a zatim im se sreća nasmešila da dođu u centar grada, kupivši kuću čiji su dotadašnji vlasnici otišli u inostranstvo. Tražiti bilo kakav razlog za nezadovoljstvo ovakvim životom bilo bi ravno nezahvalnosti i egocentričnosti, pored tolikih ljudskih nesreća kojima je prepunjena naša stvarnost. A Filipo i Mara bili su dovoljno razboriti da i ne pomisle na to.

Tako je razmišljao Filipo dok je gledao svoje naslednike kako pogrešno ređaju šahovske figure. Stajao je kraj otvorenog prozora, osećajući sve veću omorinu letnjeg podneva. Zadubljen u misli, skrenuo je pogled ka nebu, buljeći u njegovu blještavu belinu, kada ga prenu zvuk zvona na ulaznim vratima. Naglo skrenuvši pogled prema sobi oseti blagu vrtoglavicu, a pred očima mu je titrala maglovita, beličasta svetlost. Pokušao je da se otrese i povrati stabilnost da bi sišao u hol i dočekao gosta.

Kada je Mara otvorila vrata nije se ništa bolje osećala od Filipa koji se teturao, mada to nijednim gestom nije pokazala. Prelepa žena, Marinih godina, stajala je pomalo zbunjeno na vratima. Imala je dugu, bujnu, crnu kosu i simetrično, ovalno lice uz bademaste, zelene oči i biserni osmeh. Otmenost, kojom je zračila, nije nimalo potiskivala urođenu prirodnost i dečiju veselost. Uz srdačan osmeh, reče: „Dobar dan! Vi ste verovatno gospođa Boni. Imala bih par reči da popričam sa Vašim suprugom u vezi sa jednim poslom.” Mara je dobro osmotri i objasni da su to bivši vlasnici kuće koji su se odselili u Ameriku.

„Oh, izvinite! Zaista nisam znala. Izvinite što sam Vas uznemirila. Ah, da: pa, ja se nisam ni pretstavila…” Pomalo snebivajući se poče lepa žena, koju je zbunjivala Marina ravnodušnost i ozbiljnost. Međutim, i ne čekajući da završi rečenicu Mara naglo reče: „Da, znam, Laura Pođoni”. Nezvana gošća gledala ju je začuđeno, očekujući obrazloženje koje nije dobila, a Marin ispitivački pogled kao strela je bio uperen u njene oči. Laura, ni pored najvećeg napora nije mogla da iskopa po svom sećanju lice osobe koja je stajala pred njom.  Dok je neprijatna pauza trajala kao čitava večnost, Mara iznenada progovori: „Ja sam Mara, supruga Filipa Kampinjerija”. Ove reči zapljusnule su Lauru kao hladna, jaka kiša koja bez najave padne iz dotada vedrog neba. Dok je pokušavala da se pribere, Filipo se bez žurbe približavao vratima.

U holu je bilo mračno i Laurina prilika na kućnom pragu u kontrasvetlu delovala je kao priviđenje. Filipo je iz daljine video samo siluetu graciozne figure, koju su zraci sunca obavijali poput oreola. Ugledavši je, čitava lavina osećanja prođe njegovim telom, izgubivši moć govora, sve dok nije poslednjim atomom snage uspeo da se sabere, prozborivši: „Laura?!” Mara, međutim, ne zaboravi svoje manire domaćice i najljubaznije ponudi lepoj gošći da uđe. Filipo i Laura gledali su hipnotisano jedni u drugo dok je ona ulazila u kuću, što Mari nije promaklo, i oni, postiđeni njenim prisustvom, skrenuše poglede i ponovo zauzeše uloge domaćina i gosta. Laura pribeže svom najboljem oružju – osmehu, da Mara i pored zamršenosti odnosa i nepoverenja nije mogla da posumnja u njegovu iskrenost. Seli su u salu za primanje tražeći svako adekvatne reči. Da bi situacija bila još teža Mara predustretljivo reče: „Samo vi sedite, ja ću otići načas do kuhinje. Ionako imate mnogo zajedničkih tema.” Zbunjeni ovakvom velikodušnošću i tolerancijom, Laura i Filipo gledali su se kao dva krivca, ne pokušavši da je od zbunjenosti zadrže.

Sve je počelo pre desetak godina kada je Filipo bio pri kraju studija. Živeo je sa još dvojicom kolega u fakultetskom domu, a svaki vikend provodio kod roditelja na porodičnom imanju na selu. Pored medicine imao je još jednu strast – muziku i bio glavni pevač jednog benda u usponu. Zabavan, inteligentan i pun elana, bio je omiljen u društvu. Naročito su ga žene obožavale zbog njegovog izgleda i zanesenjaštva. Budućnost mu se tada činila veličanstvenom i od pomisli na nju podilazili bi ga žmarci. Osećao je da ga čeka nešto grandiozno, koje se naslućivalo sada samo preko boja, oblika, osmeha i tonova.

Na jednoj svirci u klubu fakulteta upoznao je Lauru. Ona je tada bila na postdiplomskim studijama klasičnih nauka, a poznavala je neke njegove prijatelje preko rodbinskih veza. Njen otac bio je partner u jednoj multinacionalnoj kompaniji, poznat po svom filantropskom radu. Dok je pevao spazio ju je među gomilom ljudi. Nije naročito pažljivo slušala muziku, već je uglavnom osmatrala prostoriju i osvetljenje i smejala se sa svojim prijateljima. Bila je nešto najlepše što je ikada ugledao. Sjaj u očima, veselost i lelujanje meke kose činili su je glamuroznom i pored skromne garderobe i jednostavnosti u ophođenju. Filipo je bio očaran, a ni ona nije imala razloga da se oseća drugačije ugledavši ga u kožnoj, braon jakni i džinsu koje je nosio kao smoking. Imali su sličnu boju kose, samo što je njegova bila nešto svetlija. Oči su im oboma bile zelene sa različitim nijansama: Laurine su imale jasnu tamnozelenu boju, dok su Filipove bile svetlije sa braonkastim odsjajem. Slično su se i smejali. Imali su široke osmehe, sa bisernobelim zubima i smeh koji je osvajao iskrenošću i srdačnošću. I jedno i drugo bili su prilično visoki, sa savršenim figurama. Zahvaljujući uzajamnoj neposrednosti razgovor je tekao s lakoćom i tako je počelo njihovo prijateljstvo.

Svako naredno viđanje za Filipa bilo je kao avantura. Laurin svet bio je čaroban i svako ko bi stao na pragu tog sveta ne bi dugo razmišljao da li da napravi još jedan korak. Filipo je začuđeno gledao obilje raznovrsnosti, kao Aleksandar Makedonski posle bitke kod Isa kada je opijen prolazio kroz Darijev raskošni logor. U stanju je bio da je gleda i sluša satima, kao i ona njega. Veselo čavrljanje o običnim stvarima začas bi se pretvorilo u duge monologe, ispunjene jakim emocijama. Sklona oduševljenjima, Laura je lako padala u zanos recitujući neki Bajronov ili Tagoreov stih, posmatrajući kretanja oblaka na nebu ili opisujući svoju impresiju nekim umetničkim delom. Filipo joj je pričao o svojoj ljubavi prema rok muzici, strasti prema medicini, kao i ogromnom interesovanju za istoriju i politiku. Dočaravao joj je veličanstven pogled sa muzičke scene i nadrealni osećaj kada masa ljudi pljeska rukama u isto vreme. Oči su mu blistale u tim trenucima, dok ga je Laura bodrila da nastavi, pokazujući u toj meri razumevanje kao da je i sama iskusila nešto slično. Jednom prilikom mu je rekla da su rok balade najlepše i najromantičnije. „Kakva ironija – ljudi koji se toliko trude da ostave utisak buntovnika, poseduju najtananija osećanja“. Filipo se prećutno složio s njom. Zenice su mu se širile kada je govorio o čudu izlečenja koje će jednog dana biti u njegovim rukama i poštovanju prema toj svetoj dužnosti.

Najviše je voleo da je posmatra dok igra. Omiljeno mesto za sastanak bilo je u vrtu njene porodične vile gde ih niko nije uznemiravao i gde se Laura najkomotnije osećala. Jedno takvo veče će mu zauvek ostati u sećanju.

Laura je letela dok je igrala hindu plesove iz svojih najdražih filmova, a Filipo u neverici posmatrao splet neverovatnih pokreta: sitnih i ljupkih kao dečija igra, a opet tako ženstvenih. Igru je pratio i njen zvonki i piskav glas, koji je odzvanjao kao hiljadu kristala dok je pevala neobične stihove „Hey dola re dola re dola hey dola re, oooooh maaahiii”, a zatim “Bole chudiyan, bole kangna, haai main ho gayi teri saajna”, menjajući koreografiju i pogled u očima, po čemu Filipo zaključi da je u pitanju pesma iz nekog drugog filma.

Utom, poče da prska kiša i Filipo instinktivno ustade da pođe, očekujući da i ona to učini. Zaneta igrom, nije ni primećivala sitne kapi, koje su kao iglice padale po njoj. A zatim uzviknu: “Odlično! Kao poručeno. Ovo je prava prilika za taal.” Filipo ostade u mestu prikovan, ne pokušavajući više da je skloni, nastavljajući začuđeno da prati svaki njen pokret. Igrala je sve energičnije uz kapi kiše, pevajući:”Dil yeh bechain ve raste pen ain ve, jindarii behaal hai sur hai na taal hai, aa jaa saawariya aa aa aa aa, taal se taal milaa...” Vrtela se kao čigra uz povremeno pljeskanje rukama, skakutanje i valjanje po travi. Lepršava haljina obavijala se oko nje, pripijajući se od vode. Bila je nestvarna. Filipo tada reče u sebi: “Ovo je čarolija.”

Išli su na opere, predstave, koncerte klasične i rok muzike, posećivali galerije i muzeje. Filipo je više uživao u Laurinim impresijama, kada bi sa ushićenjem ponovo oživljavala taktove pesama, najupečatljivije scene iz predstave ili kada bi joj se grudi nadimale pri pomisli na fascinantno prelamanje boja na akvarelu.

Pored svega, imali su i puno zajedničkih prijatelja, koji su sada još češće inicirali izlaske, želeći da ubrzaju proces prerastanja njihovog prijateljstva u nešto više. Na tim okupljanjima stalno je bilo šala na njihov račun, koje su oni stojički podnosili uz zagonetne osmehe. Zajedno, bili su muški i ženski princip spojen u jednu savršenu osobu. Takva očiglednost nije mogla nikome da promakne.

Na jednoj takvoj žurci jedna osoba posmatrala je suznih očiju ovaj par. Ali ne od sreće, već od tuge, ne deleći euforiju većine. Sitna, skromna devojka, sedela je u uglu sobe sa svojom drugaricom, ne odvajajući se od nje, došavši po ko zna koji put u to društvo, ali ne osećajući se nimalo slobodnije. Bila je staromodno obučena i vrlo ćutljiva, pravilnih crta lica i skladne građe, ali bez imalo svežine i poleta. Lica, od koga se nije odvraćao pogled, ali se nije ni dugo zadržavao. Sve u svemu, izrazito prosečna osoba, kojoj je priroda dala samo onoliko koliko joj je bilo potrebno, odnosno, koliko je i sama tražila od života. Gledala je žudno Filipa, kao što je on Lauru. Povremeno bi razočarano pognula glavu, dok ju je drugarica tešila: “Mara, ne tuguj. Pa zar ne shvataš da je sve to laž. Ona ga je začarala, ali to neće dugo trajati. Takve devojke ne zadrže dugo muškarca u rukama. On će brzo uvideti da su to same čini i otrezniće se. A tada nastupaš ti: moralna, dobra, požrtvovana, mila i, što je nabitnije, stvarna.” Mara je upijala svaku njenu reč, želeći da i sama poveruje u čudo koje je bilo moguće samo kada bi zatvorila oči, jer, kada bi ih otvorila videla bi Filipove zacakljene oči, pune divljenja usmerene ka Lauri. Njena drugarica nije uistinu imala nešto protiv Laure, koju je poznavala samo površno, čak naprotiv, ali je dugo prijateljstvo s Marom bilo dovoljno razumljiv razlog da joj ona bude draža.

Najteži udarac za Maru bio je kada je Filipa srela na ulici. Podigla je pogled, ozarenog lica, i taman kada je htela da izusti nešto u znak pozdrava, on je prošao pored nje, ne pokazujući nijednim svojim gestom da je poznaje. To ju je dodatno skrhalo i izbrisalo poslednji tračak nade.

Filipo je za to vreme bio u oblacima. Obožavanje prema Lauri raslo je iz dana u dan, časa u čas, kao i njegova nestrpljivost da je vidi. Prisećao se razgovora sa poslednjeg sastanka i pevušio u glavi “Poison” od Alisa Kupera. Nikada nije upoznao osobu sličnu njoj, niti će. U to je bio ubeđen. Njene reči i pesme osvajale su njegov um, poput poplave koja plavi tvrđavu nadirući kroz pukotine. On je vodenim mlazevima oslobađao prolaz, rušeći prepreke, dozvoljavajući da ispune svaku poru njegovog bića.

Ali, postojalo je nešto čudno u vezi sa njom. Nešto što mu nije davalo mira i pojavljivalo se u obliku bezbroj pitanja koja su ga mučila i bacala senku na njihov idiličan odnos. Koliko god da je zračila ljubavlju prema njemu, činila mu se nekako daleka. Kao da ta ljubav nije bila upućena njemu, nego nečemu mističnom i nevidljivom. Kada je igrala i nadahnuto govorila bilo je očigledno da to nije radila sa nekom skrivenom namerom i računicom, starom koliko i svet, već je u tim trenucima bivala usamljenija više nego ikada, kao da bi zaboravila na njegovo prisustvo. Nijednom rečju, niti pokretom mu nije davala povoda da joj priđe na drugi način, uprkos naklonosti koju je otvoreno pokazivala. Taj tajanstveni zid između njih je i bio razlog što je Filipo toliko oklevao da napravi drugi korak.

Međutim, jednog junskog dana, kada toplota ranog leta zamagli pogled na svet, Filipo je odlučio da napravi taj drugi korak. Pošto je devojka bila neobična, zasluživala je i neobičnu izjavu ljubavi. Sve je bilo isplanirano danima pre toga: kada budu seli u kafić gde je trebalo da se nađu i naručili piće, kelner će doneti porudžbinu sa ceduljom u kojoj će biti ljubavna poruka. U stomaku mu je sve treperilo od uzbuđenja dok je iščekivao njen dolazak. Vedar dan ulivao je nadu, a blagi povetarac milovao njegovo lice poput latica iz Laurinih ruku. Najzad je stigla. Sveža i nasmejana, kao i uvek, u žutoj tunici do kolena, sa ešarpom u istoj boji, nemarno prebačenom oko vrata i tesnim belim pantalonama, izgledala je neodoljivo. Prišla je lakim korakom, kao u devojčice, šireći miris jasmina iz svoje kose. Puna znatiželje, čekala je da on započne razgovor, verujući da želi da podeli s njom neke lepe i važne vesti, čim je insistirao da se što pre nađu i to baš u ovom kafiću. On ju je gledao smešeći se i držeći je još uvek u neizvesnosti. Shvatila je da će morati prvo da naruči piće da bi dobila odgovor, pa se povinovala i naručila crni čaj. Kada je kelner doneo šoljicu, na tacni sa kesicama šećera pogled joj je privukla ceduljica okrenuta naopako. Pogledala je upitno Filipa koji se zagonetno smešio, ne deleći zbunjenost s njom i dokazujući da je umešan u igru. Drhtavim rukama je otvorila papir i ugledala tekst sledeće sadržine: “Ne želim da uništim tvoj svet, samo želim da budem deo njega”. Nekoliko sekundi je nepomično gledala u ceduljicu, ne dižući glavu, dok se Filipo nervozno vrpoljio na stolici, bojeći se da kaže bilo šta. Objašnjenje nije ni bilo potrebno, sve je bilo jasno kao na dlanu, ali, kada bi samo pustila glasa. Svaka sekunda trajala je kao čitava decenija. Kada je najzad podigla glavu, oči su joj bile pune suza, a glas podrhtavao. Gledala ga je iznemoglo, pokajnički i milosrdno. Ogromna patnja prekrila je ovo ozareno lice munjevitom brzinom, zaprepastivši Filipa koji je očekivao sasvim drugu reakciju. Pokušao je da joj se izvini što je prenaglio, snebivajući se, ali ga je Laura istoga trenutka zaustavila rekavši:” Oprosti ti meni, jer ja sebi nikada neću”. Zatim je ustala i laganim koracima napustila kafić, ostavljajući Filipa u vrtlogu sopstvenih misli.

Usledili su dani nesanice, depresije i uzaludnih poziva. Čak ni njeni prijatelji nisu mogli da mu pomognu. Ništa nije vredelo, Lauri se izbrisao svaki trag. Borio se sam sa sobom, prisiljavajući se da ostane strpljiv i pusti da vreme prođe. Ko zna, možda je samo bila zatečena i treba joj vremena.

Mara je, čuvši nove vesti, likovala. Napokon su njene molitve bile uslišene i doći će njenih pet minuta. Sve češće je posećivala klub Medicinskog fakulteta, dok joj je drugarica “krčila” put do Filipa namestivši situacije u kojima je Mara mogla sasvim neopažena da seda pored njega, pretvaravši se da je sve to igra slučajnosti. Umela je da sluša i gledala ga je sa saosećanjem. U takvom duševnom stanju mnogo mu je više prijala osoba koja neće pokušavati da ga razveseli i skrene mu pažnju na nešto drugo, kao što je radilo njegovo društvo. Mara je bila brižna poput majke, a njemu je bilo potrebno rame za plakanje. Nije nastojala da ga odvrati od Laure prikazujući je u najgorem svetlu, već je nije ni pominjala, kao da ne postoji. Bila je skoncetrisana samo na njega, njegovu patnju i svoju želju da mu olakša tihim i utešnim glasom, prinoseći mu piće i donoseći na svakom susretu hranu koju je voleo. Vidala je njegove rane i on joj je bio zahvalan na tome. Za kratko vreme postali su jako bliski i Filipo je bio srećan što je pronašao prijatelja koji razume njegov bol. Zavoleo ju je i poštovao kao sestru.

Međutim, Filipo nije mogao da pusti da priča sa Laurom tek tako ode niz vodu. Morao je da dobije neko objašnjenje, da sazna istinu, ma kakva ona bila. Odlučio je da bez najave ode njenoj kući. Ni reč nije rekao Mari o svom planu, kao što je svojoj majci nebrojeno puta prećutao datume ispita da ne bi brinula, a onda bi joj po završetku javio ishod.

Seta ga je obuzela kada se našao ispred njene kuće, gde su proveli toliko nezaboravnih trenutaka. Otvorila mu je gospođa Tapu, Laurina dadilja. Srdačna i ljubazna žena obradovala mu se, grleći i uhvativši ga pod ruku dok su ulazili unutra. Pričala mu je o trivijalnim stvarima, nudeći ga hranom i pićem, odlažući neprijatnu temu što je više mogla, a Filipo nije želeo da je prekida. Prijala mu je i uveseljavala ga njena ljubaznost. Kada posle nekog vremena dobra gospođa nije više mogla da gleda njegovo lice ispijeno od brige, pitala ga je šta želi da zna. Filipo je samo to i čekao. Kada je saznao da je Laura u inostranstvu, ali da ni Tapu ne zna gde tačno, jer se Laura boji njenog dobrog srca koje je uvek na strani ljubavi, krenula je reka pitanja uz opisivanje poslednjeg susreta, nastojeći da opravda sebe ako je u nečemu pogrešio jer mu to sigurno nije bila namera. Tapu ga je slušala sažaljivo, sumnjajući da bi bilo koja reč mogla da ublaži bol, a zatim blagim glasom poče:” Filipo, ljudi u mojoj zemlji veruju da svako mora da sledi svoj put i deluje u skladu sa njim, ma koliko mu to teško palo. Nekada ni sami nismo sigurni koji je to put i zašto radimo to što radimo, ali ne vuče nas ka tome znanje, već osećaj. Delujemo u skladu sa onim što osećamo, pa makar nas to i u smrt odvelo. Putokaz nam, međutim, nije sreća, već dužnost. Postoje zakoni jači od ljudskih, a to su oni nebeski, napisani na nebu, ne u knjigama. Pitaš se kako čitamo te zakone ako ih nema u knjigama? Eh, to ne radimo mi, već naša srca. Po broju i jačini otkucaja dobijamo odgovore na sva pitanja.

Laura tebe nije volela ništa manje nego što ti nju voliš, ali njen put je drugačiji. Prihvati to. Laura tebi želi sve najbolje, zato te je i oslobodila svog prisustva, jer ne želi da patiš. Sada nisi u stanju da to razumeš, ali jednog dana ćeš shvatiti da je tako moralo da bude. Niko od nas ne bira svoju sudbinu. Ona će radije biti srećna u nesreći koju joj je Bog odredio, nego nesrećna u sreći koju je sama odabrala.”

Filipo je gledao zbunjeno, očekujući sve, samo ne ovakav odgovor. Međutim, staričino lice delovalo je vrlo uverljivo, osim toga, ona je ceo život poznavala Lauru, sigurno ne bi učinila ništa što nije po njenoj volji. Nastavila je da ga nudi raznim đakonijama, koje je on učtivo odbijao, a zatim otišao, pravdajući se obavezama na fakultetu.

Ovaj događaj ga je bacio u naručje Mari. Sada je on zaista počeo da sumnja da je Laura ikada postojala i da je, ustvari bila samo proizvod njegove mašte. Setio se svojih dečačkih dana, kada se posle nekog naučno – fantastičnog filma vraćao kući razočaran, znajući da tako nešto ne postoji u stvarnosti. Par dana posle toga, dok mu se utisci ne bi sasvim slegli, osećao je strašnu prazninu i potištenost, nezadovoljan svetom u kome nema čarolije. Posle toliko godina javio se isti taj osećaj, za koji je mislio da je davno prevazišao.

Na drugoj strani, bila je tu Mara, stvarna, kao i sam život, verna i odana. Ona ga nikada ne bi bez reči napustila. Počeo je drugačije da je gleda. Posvećivao joj je više pažnje, slušao njene pobožne, smirujuće reči. Delovala je na njega kao blagi povetarac posle oluje, približavajući ga realnom svetu bez iluzija. Laura je ostala zauvek u njegovom srcu, zaključana na dnu, ne nanoseći mu više bol, ali ni radost. Poprimao je sve više Marinu ravnodušnost i flegmatičnost. Posvetio se ispitima, završivši fakultet u roku, nauštrb svoje muzičke karijere. To mu ionako nije donosilo mnogo koristi, a ni Mara nije imala previše sluha za to. Otvarao je novo poglavlje života i bio ponosan na sebe. Kao nekad sa Laurom, sada se sa Marom pojavljivao u javnosti. Njegovi prijatelji nisu pokazivali negodovanje ukoliko je to njegov izbor, mada su se svi slagali da im nedostaju varnice u Filipovim očima.

Godinu dana kasnije Mara i Filipo sedeli su u restoranu, pričajući o svojoj budućnosti. U poslednje vreme to im je bila glavna tema razgovora, a došla je sasvim spontano. Ili je bar Filipo bio ubeđen u to. Mara je po nekom svom instinktu sačekala da prođe dovoljno vremena, a zatim počela sa iznošenjem mišljenja o vaspitanju dece, uređivanju enterijera, moralnim načelima, kontrolisanju kućnog budžeta, itd. Filipo je bio zadivljen njenom razumnošću i praktičnošću, dok nije uvideo da se u svemu slaže s njom. Jednom, posle još jednog sličnog razgovora, pričao joj je koliko bi želeo da se skrasi pored stabilne i odgovorne osobe pored koje bi osećao sigurnost i koja ga ne bi napustila kada se najmanje nada. Posle te rečenice priča o braku bila je sasvim očekivana i prirodna.

Mara je sada imala razloga da bude potpuno srećna. Najveća želja njenog srca se ostvarila: izbavila je Filipa iz pakla, zauvek istisnula Lauru iz njegovog srca i učinila da njegove oči gledaju samo nju. Pa ipak, nije ništa radila naglo i na silu, već strpljivo, pažljivo, neprimetno. Razmišljala je tako, zadovoljna sobom, jedne večeri u Filipovoj sobi pred izlazak, dok je on bio zauzet spremanjem u drugoj sobi. Poruka na njegovom telefonu, koji je bio na stolu pored Mare, poremetila je tok pozitivnih misli. Radoznalost je prostrujala njenim telom, stavivši je u nedomicu. I pored toga što je bila sigurna da je njen zadatak sa Filipom uspeo, ipak ju je kopkala sumnja da li je on potpuno “izlečen” od Laure. Odlučila je da ovaj znak protumači kao želju Boga da Filipa izbavi i odvede na pravi put, poslavši nju kao anđela čuvara. Uostalom, ona je samo radila onako kako je Svevišnji predvideo. S punim pravom, pošto se uverila da Filipa još nema, uzela je telefon u ruke i pročitala poruku sa nepoznatog broja:” Hoću da ti objasnim neke stvari. Biću dostupna na chat – u za jedno dva sata. Laura”. Strašan bes kuljao je u Mari, a lice crvenelo od ljutnje i mržnje. Zahvalna što je dobro shvatila božji znak, brzo je pritisnula taster za brisanje poruke, zatvorivši oči i puštajući da nemir polako napusti njeno telo, svesna da je sprečila katastrofu. Kada je Filipo naišao već se bila smirila i ponovo joj se vratiše prirodna bledoća i bezizražajnost lica. On je nežno poljubi u obraz, a zatim krenuše prema izlazu.

Danas, prvi put posle deset godina Filipu je zaigralo srce, a oči blistale od ushićenja. Laura je sedela pored njega, mogao je da je dodirne. Njegovo priviđenje bilo je stvarno. Došla mu je sama, ali kako, odakle? Verovatno je pala s neba ili sa neke druge planete. Bila je lepša nego ikada. Lica još uvek detinjeg i svežeg kome su godine donele produhovljenost, sa staloženošću i gracioznošću zrele žene. U pogledu se uočavalo iskustvo, svestranost i načitanost. Izgledala je kao osoba koja je videla sveta, ponevši sa sobom samo lepa iskustva. Svaki njen pokret govorio je da je zadovoljna sobom i svojim životom. Ne čekajući da je pitaju, sama je progovorila o tome, naslutivši Filipovu znatiželju. „Proputovala sam skoro celu Evropu i završila postdiplomske studije u Parizu. Onda sam odlučila da odem u Indiju. Znaš da mi je to bila velika želja. Plan je bio da ostanem samo kratko. Ali Indija me je osvojila na prvi pogled i, evo već devet godina živim i radim u Bangaloru. Podučavam indijsku decu društvenim naukama na engleskom, a bavim se i humanitarnim radom. Pronašla sam sebe tamo i zaista sam srećna.“

Filipo je slušao poznat, topao glas, misleći da sanja. Proučavao je njeno predivno lice, ne verujući da je prošlo toliko godina. Kao da je vreme stalo: video je sebe na bini, na travnjaku ispred Laurine kuće, Lauru kako igra, njihove beskrajne razgovore, lupanje srca pred svaki susret.

Laura najzad objasni svoj dolazak ovde:“Tata i ja smo odlučili da sa njegovim nekadašnjim poslovnim partnerom, gospodinom Bonijem, otvorimo prihvatilište za decu ovde u gradu.“ Mara na te reči ustade i brzinom svetlosti donese papirić na kome napisa broj Bonijevih na koji mogu da ih dobiju. Laura se zahvali osmehujući se Mari, a zatim reče:“ Eh, moram da požurim, isuviše sam vam oduzela vremena.“ Oni pokušavaše da je zadrže, naročito Filipo u kome je vrilo, ali ona nastavi:“ O, hvala vam najlepše, ali morala bih da krenem. Večeras letim za Mombaj, a još uvek se nisam spakovala. Hvala vam još jednom i izvinite na smetnji“. Polako je odlazila, dok se Filipov pogled gubio u njenom pravcu. Nastojeći da ne otežava sebi, Laura se još jednom pozdravi s Marom i ode ne okrenuvši se.

Vrata se zatvoriše i Mara nastavi sa kućnim poslovima kao da se ništa nije desilo. Filipo se povuče u svoju radnu sobu i ostade u njoj do kraja dana. Nije pokušavala da dopre do njega, znajući da će ga sadašnje stanje proći. Izašavši uveče iz sobe, Filipove oči bile su užarene, kakve su bile kada ga je Mara upoznala. Nije znala da li su bile takve od plakanja ili nekog novog osećanja koje se budilo u njemu, ali se smirila kada je rekao:“ Šta misliš o tome da večeras izađemo na večeru samo ti i ja?“. Mara ga pogleda svojim bezizražajnim pogledom i odgovori monotonim glasom:“ Nikako ne mogu večeras. Obećala sam deci da ću napraviti njihovu omiljenu tortu. Osim toga, ne bismo imali kome da ih ostavimo na čuvanje, a znaš da su nemirni kad ih povedemo sa sobom.“ Filipo odmah oseti bol od pada na zemlju, posle sati provedenih na sedmom nebu, i trezveno reče:“ Da, u pravu si. Ionako bismo pravili bezrazložne troškove“.

Sjaj u njegovim očima iščeznu, uspravna bora između obrva ponovo se ukaza i život se nastavi.

 

 

 

 

 

 

 

 

Piše: Anita  Jednog subotnjeg popodneva Filipo Kampanjeri je sedeo u dnevnoj sobi, posmatrajući svoju decu kako se u miru igraju, pošto je konačno uspeo da ih zainteresuje za šah. Zbunjeno su proučavala neobične figure, vrteći ih u rukama, ne znajući šta da rade s njima. Njihov otac nije imao ni najmanju želju da im pomogne sada kada je zavladala tišina u kući. Dečak i devojčica od osam i šest godina bili su vrlo živahni, stalno držeći pažnju svojih roditelja, ne dajući im ni trenutak odmora. Fidelio i Mara bili su vrlo brižni roditelji, utopljeni u vrtloglavu svakodnevnicu, ispunjenu vožnjama s…

Pregled

Ocjena redakcije

Vaše ocjene

Sažetak: Ocijenite pri?u klikom na broj zvjezdica ispod desno!

User Rating: 3.67 ( 12 votes)
88